Apstinencija kada je u pitanju osvajanje medalja je počela svetskim prvenstvom u rukometu. Španija nas je ugostila kao evropske viceprvake iz Beograda godinu dana ranije, a ispratila nas kući već u osmini finala, pa od borbe za najviši plasman uprkos najavama nije bilo ništa.

U međuvremenu, fudbaleri su nizali neuspehe u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu, gde bi sam plasman bio vrednovan kao osvajanje medalje u nekom drugom sportu. Međutim, imali smo lošeg selektora nikad talentovanije generacije, zbog čijeg ega, velikog kao nekada Rimsko carstvo, i tvrdoglavosti nismo otišli na najveće takmičenje u zemlji gde je fudbal uz rame religiji.

Za kraj, stigla je gorka pilula od košarkaša, koji su nam, sada već decenijama, svetinja! Zahvaljujući istorijskim uspesima počev od sredine devedesetih, davali smo sebi razne nadimke poput “evropski košmar” ili “Srbija, zemlja košarke”, ali realnost je potpuno drugačija. Borimo se za sedmo mesto, te plasman u baksuznu Španiju na Mundobasket sledeće godine, i daj bože da tamo i odemo, jer valjda će i ova deca stasati za godinu dana i pokazati da u njima leži talenat dostojan nekih prošlih vremena.

A što se tiče medalje, odbojkaši su nam poslednja nada, iako su na EP u Poljskoj i Danskoj startovali porazom od Slovenije.