- Zvali su nas sa Harvarda pet puta i nudili su Emiru stipendiju i školovanje. Tamo godina košta čak 60.000 dolara, dok za probijanje u njihove razrede buržuji ispod žita tutnu i dva miliona dolara! Ne krijem, bio sam za to da moj sin krene tim putem, da se školuje i dobije siguran posao, ali sam shvatio da Emir to ne želi i da su mu srce i glava ovde, u Srbiji. I evo šta smo danas doživeli, izgleda da je doneo ispravnu odluku - ponosno će Atif.

- Iza njega i njegovog trenera Mirjane Stojanović je 13 godina rada, od kojih je poslednjih pet bilo baš žestoko. Tu ima dosta odricanja, sećam se kada Emir dođe s napornog treninga i kaže da njegovi drugari idu u kafić, izlaze noću, dok on to ne može. A ja mu kažem - polako, sine, za nekoliko godina ćeš moći u kafić, ali ćeš pre toga napraviti nešto veliko - nastavlja Atif, koji očigledno nije pogrešio što je verovao u naporan rad i talenat i Emira.
Kada je sama trka u pitanju i furiozni Bekrićev finiš, pogotovo poslednja prepona i završnih 100 metara, Atif je priznao da je bio šokiran.
- Nisam mogao da verujem. Sve nas je častio. Ako ćemo iskreno, mislio sam da će biti peti ili šesti jer je žestoka konkurencija, ali uspeo je i ponosan sam na njega. Pozvao me je posle trke, oko 11 sati, i pitao sam ga šta mu je sve ovo trebalo! A on mi je odgovorio: „Mnogo me je nervirao onaj uobraženi Havijer Kalson, morao sam da ubrzam i prestignem ga“. Eto, da nije bilo tog Kalsona, koji ga je iznervirao, ko zna da li bi bio treći - smeje se Atif.
Tu se u priču uključila majka Mirjana.
- U dubini duše sam se nadala, ali nije bilo realno da osvoji medalju. Nismo spavali celu noć. Došli su nam prijatelji, komšije, još uvek sam pod utiskom. Znate, pre trke sam mu napisala u poruci: „Mirno spavaj i ne brini ništa, ljubim te. On je odgovorio da poslednjih 100 metara trčimo zajedno. I ispunio je to. Presrećna sam - zaključila je Mirjana Bekrić, u ovom trenutku najponosnija majka u Srbiji.