Emocije ga nikada ne odvedu u neukus - zato ga pominju i u nekim američkim udžbenicima. Harizmatičan je, a jedan je od retkih koji ume da pohvali svoje rivale. Iza njega nema nikakvih skandala. Bavi se humanitarnim radom i brine o deci.

Jedan od najvećih svetskih stručnjaka za tenis Nik Bolitijeri rekao je da si ti najkompletniji igrač u istoriji tenisa. Ako to prevedemo na nešto malo drugačiji rečnik, proglasio te je teniskim genijem. Geniji, teniski ili bilo kakvi, ne biraju da se rode baš uvek u velikim nacijama. Da li je, možda, problem sa tim respektom zato što ti dolaziš iz zemlje "loših momaka" - Srbije, pošto se u teniskom svetu smatra da dobri igrači dolaze samo iz velikih zemalja?

Činjenica je da je tenis uvek bio sport više klase, ekskluzivan i skup sport. Izumeli su ga Francuzi i Englezi, dobrostojeće nacije u svakom pogledu. Gledajući tu činjenicu, svakako da nije bilo mnogo šampiona iz malih zemalja. I verovatno postoje određene predrasude koje u ovoj situaciji igraju određenu ulogu. Trudim se da taj srpski inat koji postoji iskoristim više u pogledu da istrpim određene stvari, možda i nepravde, da pokažem određeni nivo tolerancije, i da određene stvari na prvu loptu možda ne bih prikazao. Smatram da je to vrlina, i da tako treba u određenom trenutku postupiti.

Da li deo problema leži u tome što se posle jednog perioda mitskog rivalstva između Federera i Nadala, pojavio treći momak, rasturio sve to, postao bolji od njih i mnogim i medijskim i marketinškim krugovima poremetio medijske i marketinške šeme?

Poremetio sam svetski poredak, to je sigurno. Tome sam pristupio na jedan pozitivniji način - seo sam sa svim ljudima koji me okružuju i koji učestvuju u mojoj karijeri, od moje familije pa do mojih teniskih trenera, kondicionih trenera, ljudi koji su zaduženi za javnost, da smislimo strategiju na koji način bih želeo da budem predstavljen van terena. Ne volim pretvaranja, dvoličnost, volim da sebe prikažem u onom iskrenom i otvorenom izdanju u svakoj prilici. Ipak, postoje one svečane prilike kada čovek mora da poštuje neke protokole i određene nametnute situacije da ne bi ulazio u nevolje. Nekada pokažem emocije koje nekome mogu da budu neprihvatljive na neki način. Ali to sam ja.

Pominjali smo Federera i Nadala, vas trojica ste već dugo, rekao bih, na vrhu svetskog teniskog talasa, za koji bih rekao da se nikada neće raspasti. Vidiš li neki novi talas koji ide na vas - Nišikori, Vavrinka...?

Spomenuli ste imena potencijalnih da ne kažem šampiona - ali top igrača. Da li će biti šampioni, to sve zavisi...

Kako se sada iz te pozicije koju oni imaju prelazi na vrh talasa?

Najveći deo je taj psihološki aspekat - saznanje i svest o tome šta je sve potrebno da se uradi i u privatnom životu i reorganizaciji svega što se dotiče vas kao ličnosti, kako bi sebe doveo do tih najvećih teniskih vrhova. Pre svega, mislim na sam pristup treninzima, vašem životu, emotivnom stanju. Do koje mere je jedan sportista voljan da ide i nešto da učini da bi napravio uspeh, jeste jedna vrlo osetljiva tema.

Rađena je studija sa mnogim sportistima gde su ih pitali koliko su spremni daleko da idu da bi postigli uspeh. Da li bi u tom stanju uzimali i nedozvoljene supstance, koje bi bile smrtonosne nakon određenog velikog sportskog događaja, kakav je Olimpijada, pod uslovom da osvoje zlato. Zapanjujuće je, ali 70 ili 80 odsto sportista je potvrdno odgovorilo.

Mislim da društvo danas stvara takvu tenziju i pritisak da se sportista preda tom sportu i preko granica neke ljudskosti, izdržljivosti i mogućnosti.

Rekao si jednu reč - ljudskost. Da li vas trojica iz vrha razmenite nekada privatne poruke. Jel' tebi neko čestitao rođenje sina?

Jeste, kako nije. Gotovo svi teniseri koje sam video. I svi iz vrha. Smatram da ova generacija tenisera koji su na vrhu - Federer, Nadal, Vavrinka, Mari, Del Potro - šalju pozitivnu poruku svoj onoj deci koja prate njihov tenis. Šaljemo pozitivnu poruku medijima i društvu koji pokušavaju da stvore tu neku tenziju između nas, kao što je sada bio slučaj sa Marijem i sa mnom nakon finala Australijan opena.

Kada si poslednji put gostovao u ovom studiju, još uvek nisi uspeo da pobediš Federera, Nadala si uspeo da pobediš jednom ili dvaput. Rekao si mi da iz svakog poraza veoma mnogo naučiš od njih. Onda je došla 2010. godina i hteo si da napustiš tenis jer si bio prezasićen. Kada si u glavi prelomio da se više ne plašiš njih dvojice i da možeš da ih dobiješ?

Postojao je, mnogo sam pominjao, taj psihološki trenutak u kome sam sumnjao u sebe, osećao da iz svakog meča nešto naučim. Ali sam osećao i da je pitanje trenutka kada će vodenica preći na moju stranu i kada ću uspeti da pobedim sve strahove i taj respekt koji imam prema njima, i kada ću početi da ih pobeđujem i osvajam velike trofeje u sportu.

Sva trojica različito opisujete svoje mečeve. Ti kažeš da si uspeo možda zato što si izbacio iz sebe negativna osećanja. Federer kaže da je posle meča iscrpljen, ali ne toliko od loptice koliko od snažnih emocija koje se trudi da ne pokaže. A Nadal, opet, da je kod njega najveći problem strah od toga da će izgubiti, mada njegov govor tela to nikada ne pokazuje. Koliko je važna ta psihološka igra između protivnika koji su na vrhu?

Ne samo da je to važno nego je i presudno, pogotovo kada igrate sa velikim rivalima mečeve poput onog koji sam malopre spomenuo - Federera u finalu Vimbldona prošle godine, koji se završio posle četiri i po sata. Postoje izvesne oscilacije, pogotovo kada igrate protiv velikih protivnika jer je nivo koncentracije toliko visok i kada se vi izuzetno iscrpite, normalno je da oscilirate energetski, kako fizički tako i psihički i emotivno jer je ulog veliki, a i samim tim vi pokušavate sve vreme da nadigrate svog protivnika. To je jedna šahovska partija ili igra mačke i miša u svakom pogledu.

Nekada glava sve uradi, ali noge izdaju. Nekad bude obrnuto.

Upravo tako. Pre svega, vi želite da dovedete sebe do tog stadijuma fizičke spreme da ste u mogućnosti da izdržite maksimalne napore preko tri-četiri sata. Međutim, ono što na kraju odlučuje pobednika je u situacijama kada se lomi rezultat - da li ćete ući u teren, da li ćete preuzeti inicijativu nad svojim protivnikom, odigrati agresivno. To su sve neke strateške igre i misli koje vam prolaze kroz glavu u tom trenutku.

Kada je trenutak u meču kada stigneš da razmišljaš o svemu tome, kako ćeš se postaviti, da razgovaraš sa samim sobom?

Vi želite da dovedete sebe u to stanje da što manje razmišljate i da budete samo u sadašnjem trenutku i da ne lutate previše mislima - šta se dogodilo, šta bi bilo kad bi bilo ili šta će se dogoditi. To nije u vašim rukama, jedino je sadašnji trenutak ono na šta možete da utičete. Tako da je to optimalno stanje koncentracije u sadašnjem trenutku nešto što je poželjno, što je presudno za tenisera kako bi uspeo da iznese ono najbolje iz sebe.

Jednom sam pročitao da je Sereni Vilijams mnogo lakše kad dobije jak servis, da često napravi viner iz takvog servisa. Kad primi slab servis, najčešće pogreši jer ima suviše vremena da razmišlja...

Dešava se, pogotovo u tim prvim kolima kada igrate protiv protivnika koji su slabije rangirani od vas i kada igrate mečeve koje treba lagano da dobijete. Tada se javlja jedna nezgodna situacija. Razumem kada Serena kaže da je ponekad bolje da ima što manje vremena za razmišljanje. Svi ti sati provedeni na terenu, kada udarate hiljade i hiljade loptica, pomognu vam da automatski, prirodno dobijete tu funkciju koja se pojavi u momentima kada vam najviše treba, kada tražite to oružje koje vam treba da se na njega oslonite i na koje polažete nade.

Kako izdržavaš trenutke kada možeš gotovo da omirišeš pehar, na pragu si da pobediš i onda se dogodi trenutak dekoncentracije? Jel' se tad previše preispituješ? Kažu da si ti igrač koji, ne u pejorativnom značenju, ima kratko pamćenje, da to uspevaš da potisneš iz sebe. Jedanput sam čuo da si posle izgubljenog četvrtog seta na nekom grend slem turniru otišao do svlačionice, izvikao se sam na sebe u ogledalu, vratio se i pobedio.

Postoje ti trenuci kada morate da se probudite, da se trgnete, izađete iz tog stanja u kom ste se našli i da pronađete rešenje koje će vam doneti bolju igru i na kraju krajeva - pobedu. Ta situacija mislim da je bila prošle godine sa Federerom na Vimbldonu, kada sam izgubio četvrti set, kada je trebalo da meč privedem kraju. Otišao sam do ve-cea manje zbog obavljanja nužde, a više zbog tog ogledala i tog momenta gde sam morao sebe da izdignem.

Koliko su u pravu oni koji tvrde da je vrhunski tenis danas postao gotovo ekstremni sport, da ste vi igrači "probni piloti" ljudskog organizma​​​? Igrate duge poene, česte turnire, na različitim podlogama... Koliko je tačna ta tvrdnja?

Svaki sport ima svoje poteškoće i ne bih previše govorio o tome koliko je naporan tenis a koliko neki drugi timski sport nije. Poštujem izuzetno svakog sportistu, da li pojedinačnog sporta ili timskog sporta. Činjenica jeste da je tenis postao gladijatorski sport, s obzirom na količinu mečeva koje odigramo i činjenicu da vi iz nedelje u nedelju menjate podloge, vremenske zone, menjate uslove za igru...

Neko je prošle godine poredio tebe i Mesija. Ti si prošle ili pretprošle godine odigrao 86 mečeva tokom sezone. Onda su te uporedili sa Mesijem, koji je odigrao neuporedivo manje fudbalskih utakmica, koje znamo da traju sat i po. Šta kažeš na to poređenje?

Mesi možda ne može nekad sam dovoljno da izrazi do maksimuma svoje sposobnosti zato što je deo timskog sporta i zato što ne zavisi apsolutno sve od njega. To je kolektiv i vi morate da se prilagodite. S jedne strane, pojedinačni sport ima prednost u odnosu na kolektivni jer imate slobodu da radite ono što želite na terenu jer sve zavisi od vas. S druge strane, mana je što nemate nekog da vam pripomogne, nadoknadi izgubljeno. Na kraju krajeva, sve zavisi od vas.

Nema vremenskog okvira koliko god da vodiš u tom meču, moraš da ga privedeš kraju.

Ja sam izabrao da igram tenis i svestan sam svega što radim i svega što je tenis meni u životu doneo. Zahvalan sam na blagoslovu koji imam da igram tenis jer je to sport koji izuzetno volim, u koji sam se zaljubio na prvi pogled. Imao sam veliku podršku, veru i podstrek od strane roditelja, pogotovo mog oca, koji me je zaštitio od mnogih stvari. Odrastao sam u sredini gde sam za one ambicije i one životne želje - da budem najbolji na svetu, imao dosta negodovanja, neprihvatanja. Onda je on tu igrao važnu ulogu da me zaštiti i da mi raščisti put da nastavim da verujem i da se ostvarim.

Kada se za tebe završi jedan teniski meč? Ljudi obično misle da kada podigneš onaj pehar, odeš u svlačionicu, otvoriš šampanjac i proslavljaš sa svojim timom. Malo ljudi zna da je tvoj prvi sledeći potez da legneš u kadu punu leda.

Jeste, legnem u kadu punu leda, legnem na maserski sto, krenem sa istezanjem i sa svim onim tehnikama oporavka koje praktikujem sa svojim fiziotarapeutom Miljanom Amanovićem već duži niz godina. Svaki vrhunski sportista svestan je koliko je neophodno vremena posvetiti pripremi, treningu, kako psihičkom tako i fizičkom, a i onom emotivnom za jedan teniski meč, i koliko je vremena potrebno da se oporaviš od toga i pripremiš za naradni meč.

Kako se tako brzo svi vi teniseri "resetujete"? Proletos mi je selektor Obradović ispričao da ti je na jednom od grend slemova asistirao, u odsustvu Marijana Vajde, i da si posle pet setova bio toliko iscrpljen da si ušao u svlačionicu, seo na pod, naslonio se i da su te bukvalno hranili na kašičicu.

Dešavaju se i ti momenti, naravno. Ne bih uopšte zalazio u tu temu gde se spominju nedozvoljene supstance zato što to meni nikada nije bilo ni na kraju pameti. Nikada to ne bih dozvolio sebi, nisam tako vaspitan niti sam odrastao u okruženju ljudi koji su uopšte spominjali ili razmišljali da bih ja mogao da koristim nešto što nije dozvoljeno kako bih se bolje ili brže oporavio. Verovatno puno dugujem genima mojih roditelja.