Kraj još jedne uspešne poslovne sezone i ulazak u novu godinu, voditelj najpopularnijeg tok-šoua u Srbiji Ivan Ivanović proslavio je na Maldivima. Bolje, kaže, nije ni zaslužio. U junu je obnovio ugovor sa Televizijom Prva i time osigurao publici bar još tri godine smeha petkom uveče. Osim emisije “Veče sa Ivanom Ivanovićem”, voditelj se oprobao i u ulozi sudije šou-programa “Tvoje lice zvuči poznato”, koji je obeležio jesenju sezonu na domaćem TV nebu. To mu je uz uživanje donelo i dodatni umor.

Koliko je tada teško stati pred kamere i pričati viceve?

- Teško je kada prolaziš kroz brodolome i nije ti ni do čega, a moraš da budeš zabavan i duhovit. Ali u tim trenucima pokazujete ko ste i od čega ste sazdani. Ono što može da vas razlikuje od drugih jeste upravo to da u nemogućim uslovima opravdate očekivanja publike. Gledaoci ne smeju da pročitaju na mom licu da li mi je do posla ili ne. To je ono što te čini profesionalcem. Smeh publike u studiju moj je lek, kao što je i moj humor njima.

Jeste li samokritični?

- Imam visoke kriterijume i zameram sebi mnogo toga. Trudim se da učim na greškama. U trenucima kada moram da odlučim da li da se koncentrišem na njihovo izbegavanje ili na razgovor sa gostom, iz koga želim da izvučem najbolje, uvek biram ovo drugo. Od 172 epizode, koliko smo dosad uradili, za svega deset rekao sam da su bile super. Statistika govori da smo 60 puta bili najgledaniji, a 110 emisija završilo je u top tri po gledanosti.

O emisiji u kojoj je gost bio vaš najveći rival Saša Popović, čuli su se pozitivni komentari. Šta ste očekivali pre nego što je prvi čovek “Granda” ušao u studio TV Prva?

- Sale i ja smo pokazali uzajamno poštovanje, što nije čest slučaj u našoj zemlji kada je reč o konkurenciji. Bio je odličan gost. Oduševio me je njegov odnos prema konkurentskoj televiziji i mojoj emisiji. Mi jesmo rivali, ali sportski. Bez zle krvi i podmetanja nogu. Kada bi svaka konkurencija bila poput naše, Srbija bi bila mnogo lepše mesto za život.

Igraćete fer-plej i u novogodišnjoj noći?

- Teško, jer svi znamo da je tada “Grandovo narodno veselje” uvek najgledanije. Trudim se da, kada mi zapadne da radim šou-program za Novu godinu, budem drugačiji od drugih. U novogodišnjem specijalnom izdanju emisije biću zadužen za skečeve, a Vlado Georgiev za muziku. Prošli put sam bio drugi po rejtingu, pa se i sada nadam tom plasmanu.

Podležete li novogodišnjoj euforiji?

- Ne. Ni jelku nisam okitio. Nisam u tom fazonu.

Tako verovatno doživljavate i svoj rođendan?

- Istina. Znate kako slavim rođendan? U četiri po podne neki drugar me pozove da mi čestita i kaže: “Daj, bre, idemo na piće.” Onda okrenem desetak brojeva telefona i sa prijateljima odem u kafanu gde se upropastimo do šest ujutru. Posle toga tri godine ne slavim rođendane, pa se četvrte opet “ukokamo”. Nova godina je samo još jedan dokaz da starimo. Ne radujem se tome jer volim život i jedino što me nervira kod njega jeste prolaznost. Ne mogu i neću da je slavim. Hoću da zauvek živim, pogotovo u ovim godinama kad sam svestan sebe i onog što mogu.

Kako se borite protiv novogodišnjeg mamurluka? Imate li neki specijalni recept kojim ga se oslobađate?

- Kao i sa običnim. Popijem šaku šumećih tableta, a onda jedem ljutu paradajz čorbu. To, normalno, ne znači da će moj recept za otrežnjenje raditi kod svakog muškarca.

Završavate li i dalje kafanske avanture pesmom Arsena Dedića “Mladosti, mladosti”?

- Prešao sam na “Svirci moji, valja poći”, staru tamburašku pesmu koju često spojim sa Arsenovom. Ne robujem strogim pravilima kada je reč o kafani. Pokojni Prele je govorio da nije išao u kafanu, već da ju je nosio u džepu. Verujem da pravim boemima nije važno gde su, ko im svira i šta piju, jer je provod uz njih zagarantovan. To je stvar duha.

Koju pesmu trenutno proživljavate?

- U poslednje vreme slušam stranu muziku, vratio sam se pesmi “You are so beautiful” Džoa Kokera iz filma “Karlitov put”. Ima verzija “bez struje” na “Jutjubu” kojom započinjem dan. “Bitlsi” su mi večiti izbor, a slušam i Tinu Tarner i Ejmi Vajnhaus. Od domaćih, ostao sam na onome što sam slušao kao klinac, a to su “Čorba”, “Brejkersi”, EKV, “Orgazam”, Van Gog, “Kerber”... Gotivim i “Bed Kopi”.

Dok ne odete u kafanu...

- To je nešto drugo. Mada, sviraju mi i u kafani “Sve još miriše na nju” od “Parnog valjka”. Tamo može sve da krene u raznim pravcima.

Mogu li uz “Parni valjak” da se lome čaše?

- Kada mi je do loma, razbijam čaše i uz Đoleta Balaševića. Ako mi je skala otišla u crveno, nema te stvari koja može da spase čaše. To nije dobro, jer sam i sam ugostitelj. Sada kapiram gazde kafana što se preznojavaju kad im dođem u goste.