Piše: Fahreta Jahić

JA SE OGREBEM OD BRENE

Ona kupi veliki stan, pa onda uloži novac u manji da ne bi prljala onaj, lepo namešteni. Potom kupi jednu bogatu bundu, pa kupi nešto manju da ne bi prljala onu prvu. Ima „mercedes" ali joj žao da ga aba, pa kupi neka manja kola. U stvari, prva kupovina je za mene, a druga za nju, Lepu Brenu!

Kad su mi ponudili da napišem nešto za DUGU, postala sam svesna jedne neverovatne stvari o kojoj ranije nisam razmišljala. Za pedeset godina, na primer, možda će sve moje ploče biti polomljene, kasete iskidane, a ostaće u nekom požutelom kompletu DUGE iz 1987. godine potpis Fahrete Jahić.

To je zaista velika odgovornost, tim pre što su me zamolili da malo ogovaram svoju najboIju drugaricu Lepu Brenu. Ogovaranje i novinarstvo? I ja sam nekad mislila da te dve stvari ne idu zajedno.

Pre dve godine Brena je punila sve novine i sigurna sam da se nikad nije toliko manipulisalo jednom ličnošću kao sa njom. Trpali su je svuda. Slikali na traktorima, pored mašina, na vašarima, presecala je neke vrpce, reklamirala vino, razgovarala sa lokalnim i regionalnim političarima.

Uveče, pred spavanje, razgovaramo. Vidim da je uplašena i da nema snage da prekine. Imala je osećaj da će se neko jako naljutiti ako nešto odbije. Zato je manipulacija i bila toliko uspešna, jer je Brena na nju pristajala. Žene drugačije razmišljaju: ako prekine, neko će već lagano rešiti taj slučaj na oprobani balkanski način.

Onda smo se dogovorile da se iz svega polako izvuče. E, ovde to ne može tek tako! Kad su se izvrtele priče o Kopaonicima, Rumunijama, Amerikama, Australijama, krenulo je ono što se dotad nije pojavljivalo o njoj. Privatni život.

Došle smo do neverovatnog zaključka. Posle takozvanih autorskih tekstova u kojima novinar na svoj način objašnjava fenomen moje najbolje drugarice, pojavilo se more izjava koje niikad nije dala i koje je bilo besmisleno demantovati.

Nas dve smo neverovatan par. Imamo malo zajedničkih osobina, a odlično se slažemo. Volim da skrešem ljudima sve u lice, a ona uvek cinculira. Kad treba da se posvađa s nekim, ostavi telefon svog menadžera Rake. I on sredi stvari.

Ne ume da se veže i druži sa ljudima iz posla. Uvek razmišlja o tome šta će biti sutra, šta će pročitati u nekom intervjuu svog kolege. A takav je svet na estradi. Sede zajedno i čitaju jedan drugome šta su rekli za novine.

TRAŽE ME ISPOD STEPENICA

Brena je recimo ubeđena da je korak ispred ostalih, kad je reč o shvatanju posla. Zato je strahovito pogodi kad nipodaštavaju njen rad. Pogleda potpis ispod teksta i odmah kaže kad je novinaru odbila intervju, kad mu je odbila scenario za program ili reči za pesmu. Bila sam prisutna kad joj uvaženi urednici, oni isti koji pljuju narodnjačke koncerte, nude scenarija, a kad budu odbijeni, žestoko iskale bes kroz tekst.

Nikad nisam imala hrabrosti da svoju najbolju drugaricu gledam na sceni, uživo. Uvek mislim da će se saplesti, kao jednom na Kosovu.

Bina je bila visoka metar i po i Brena se pojavljuje iz pozadine. Kad je zakoračila na najviši stepenik, pala je na leđa. „Slatki greh" svira foršpil, u sali tišina, a ona ne izlazi. Onda prekidaju muziku i traže je ispod stepenica. Ona nema pojma gde je, sve joj se vrti u glavi, ali traži mikrofon.

Posle 45 minuta, kad je završila svoj blok, primetila je da je ljudi čudno gledaju. Spusti pogled i vidi da ispod kolena ima još jedno koleno, oguljenu čvorugu iz koje curi krv niz čarapu. Ona tvrdi da uopšte nije osetila bol.

I pre neko veče je došla iz Doma sindikata sa razvaljenim prstom. Opet tvrdi da na bini ništa nije osećala. Sedi na krevetu i svađa se sa palcem. Pita ga kad će da prestane.

ŠLJOKICE I DIM

Zajedno smo odgledale mnogo snimaka sa koncerata. Ja, na primer, nikad ne bih igrala tako kako ona igra. Ima tu radosti, ali mnogo zavisi od orkestra. Nekako je uzdržana.

Ja sam sasvim drugačija. Volim drugu muziku, drugačiji ples. Ne bih mogla sama da igram na pozornici. Volim veliko društvo, pevanje, onako čoporativno. Te njene pesme nikad ne pevam kad sam s društvom. Baš me briga, neka se ljuti.

Moram priznati da se strahovito emancipovala. Gledam njene slike od pre četiri-pet godina. Snimano odozgo, polučučanj, jake noge. Biser od frizure. Stvarno ne znam šta su ljudi nalazili u curi koja ima višak kilograma i koja ljulja onako pošteno dok peva.

Strašno me nervira taj dim, šljokice, prah koji se lepi za čarape i odeću. Kad to donese u kuću, poludim. Odmah palim usisivač.

Volim drugačije stvari. Ništa lepše od jutarnjeg uletanja u uske farmerke i majicu. Samo u patikama ili ravnim cipelama.

Nas dve smo iste visine. Po metar i sedamdeset sedam centimetara, a svi misle da je ona mnogo viša od mene. Natakarči štikle. Nismo nikad izašle zajedno na ulicu, pa ne mogu da govorim kako bi odjednom reagovali na nas dve, ali znam da mene malo ko primeti, jer idem bez šminke i u patikama. Još kad dođe leto, eto mene bose na asfaltu. Posle imam muke s petama. Noge iz Brčkog, a cipela bečka.

Ima jedna stvar koja me strašno nervira kod Brene. Kad se raspriča s novinarem, govori o stvarima koje ne pominje u privatnom životu. To je politika. Posle je pitam šta joj je bilo da se kači. Ima ona neko objašnjenje, koje ne prihvatam uvek.

Kao, ona godišnje zarađuje oko sto milijardi. To je novac koji se okrene oko njenog imena. Petsto milijardi glavnice. Plus kamate, inflacija i ostalo. Kad već zarađuje toliko, smatra da ima pravo da kaže nešto o poslovanju, o privredi, politici. Novine su njeno samoupravljačko mesto, pa kad je već pitaju neće da ispadne dete koje je svim i svačim zadovoljno. Priča o principima. Ja sam mnogo racionalnija.

Ona kaže kako je sve to što zaradi mnogo, a meni je — malo. Meni je stalno malo i uvek je teram da još radi. Brena ne ume ni novac da troši. Menja haljine na sceni i ništa je drugo ne interesuje. Ona u stvari ne ume da uživa s novcem i bila je veći troškadžija dok je manje imala.

Pošto sam ja finansijski stručnjak shvatila sam da svako veliko ulaganje odmah povuče naredno, nekad i nekontrolisano. Brena se ne buni, kao da ona to nije zaradila. Velika lova te tera da kupiš dobar stan, pa kupiš nešto manji da ne bi prljao veliki koji si lepo namestio. Kupiš jednu bundu, bogatu, pa ti žao da je nosiš. Onda kupiš neku bezveznu da bi sačuvala onu prvu.

Ista stvar je i sa kolima. Imaš mercedes, ali nema smisla da ga abaš. Ja se u stvari grebem od Brene. Prva kupovina je za mene, a druga za nju.

ZAŠTO NEMAM DECU?

Na početku karijere je stalno pričala novinarima kako će raditi godinu-dve, da zaradi dobro. Kao fudbaleri koji pominju obezbeđenje budućnosti. Posle toga će kao da se uda i izrodi decu.

Sada, pošto joj nikad nije dosta koncerata, stalno govori kako je Ursula rodila u četrdesetoj, pa pominje Rakel Velč. Kad je slušaš misliš da su joj to drugarice koje je svakodnevno savetuju. Napadnem je, onako dok leškarimo, što ne rađa decu. Ona samo odbrusi: ,,A šta to tebe briga kad ću ja da rodim? Jer ja tebe pitam što nemaš decu?"

A klinci i Brena imaju poseban odnos. Popnu se na binu, pa pričaju, muljaju nešto između sebe. Čim prinese mikrofon, oni prestanu. Kad joj se sestra porodila, bežala je sa turneja samo da prepovija bebu.

Ja imam onu seljačku logiku: radi na njivi, ali vodi računa da njiva nekome ostane. Brenu je uhvatio grad i biznis. Ne mogu da je otrezne ni rezolucije Socijalističkog saveza o natalitetu, a stalno se poziva na politiku. To je onda čista demagogija.

Brena deluje strašno sigurno na pozornici, a inače je lako ranjiva. Nije kmeza ili kukumavka, ali stvari prihvata još uvek ženski, iako radi na estradi. Stalno priča kako voli žene nežne mangupe, a uhvatim je u trenucima nesigurnosti kako reaguje impulsivno kao đak.

Uoči ovih koncerata u Beogradu, tražila je da se sala obezbedi samo sedam dana. Pre prodaje karata, svakih pet minuta je zvala Beograd, iako je znala da se blagajna otvara tek u jedan sat. Raka joj lepo kaže da je red do vodoskoka na Trgu Marksa i Engelsa, a ona mu ne veruje. Kaže joj da su karte prodate za četiri sata, a ona pita zašto je laže.

Posle se osilila. Neka bude dve nedelje. Pa dvadeset dana. U stvari neće dvadeset, jer je nula na kraju, a neće ni 23, jer je trojka na kraju, pa liči na trinaest plus deset. Tako je pomerala do 31. Kao da je ona Iv Montan, koji je jedini u Evropi imao uzastopno trideset koncerata u Olimpiji. A ona dodala onaj jedan pride. Što je Beograd lošiji od Pariza?

Svako veče odlazi u Dom sindikata kao na posao. Postoji određeno vreme, zna se koliko traje koncert, kancelarija očišćena, zagrejana. Ponaša se kao pravi službenik koji čeka prvi da primi platu.

A ne bi baš tako trebalo brzo da se preda. Ja joj iznosim računicu, a ona se šminka i kao da se pita zašto joj dosađujem. A računica je vrlo prosta. Za 31 dan kroz Dom sindikata će proći 54.000 ljudi. Ulaznica košta sto dvadeset hiljada starih dinara.

Šesto miliona uzme opština Stari grad za porez, šesto miliona autorska agencija koja štiti prava kompozitora, Crveni krst trista miliona, sami su finansirali reklamu - trista miliona, scenografiju su platili sedamsto miliona, Estrada Kikinda zarađuje trista miliona, osvetljenje, rasveta, efekti oko trista miliona, trubači 450 miliona. Dom sindikata dobija milijardu i četiristo.

Ona za 31 dan pevanja dobija 120, a članovi orkestra po šezdeset miliona. To su u ovom troškovniku najniže stavke. Sada ćuti, a posle će u nekom intervjuu da napadne one koji bez rada dolaze do novca. Onda se uplete u politiku, pa posle svi pitaju šta ta Brena hoće. Prvo peva, pa posle razmišlja.

Znam joj slabu tačku. Kad je napadnu u novinama, odmah pominje koliko zarađuje. Kaže da bi u nekom preduzeću kao dobar radnik već bila bar na listi čekanja za stan. Ovako će proći kao njene kolege, koje same ulažu sve što zarade u stan. Kolege iz branše napuniše Dedinje. Ne primaju ih tamo baš sa ovacijama, ali kad već čovek sam investira, a ima para, može da bira lokaciju.

Nude nama stan, neću da kažem. Nude i kuće. Ali, za njih moraš da rikneš lovu. Ljudi misle da je Brena stvarno nasledila Šekija. Pred jedan koncert, priđe čovek i kaže da bi joj povoljno prodao kuću na Dedinju za samo trideset milijardi! Može i u devizama.

Da ima toliku lovu i da je sigurna da će joj društvo dati stan, kupila bi kuću, pa je posle, kao svi pošteni građani, vratila u akciji „Imaš kuću vrati stan".

Mislim da niko kao moja drugarica nije imao toliko koncerata solidarnosti. Ne može svako da organizuje koncert u koji sam ulaže, jer su takva pravila i zakoni.

Zašto neki početnik ne bi organizovao koncert solidarnosti? Ali kakva vajda od stotinak prijatelja koji dođu.

* * *

Ovo pišem zbog druge stvari. Znate ponašanje publike na njenim koncertima. Pevanje „Jugoslavije". Sve je to dobro poznato. I niko se nije setio da joj napiše bar neku diplomu. Čovek koji radi javni posao, očekuje ako dobro radi bar neko malo društveno priznanje.

U stvari, brzopleta sam. Ima Brena veliko društveno priznanje za petogodišnje druženje sa publikom u Jugoslaviji. Postala je počasni građanin Kanade.

U svemu tome ima isto logike kao u ovom ogovaranju najbolje drugarice. Sve se nadam da neće kupiti DUGU, jer možda neko iza kioska stoji i beleži ko sve čita vesti iz Dugine ulice.

Računam i na to da je ogovaranje u novinarstvu bezopasna kategorija.