Na stranu to što je gorepomenuta baba smatrala da je lek za svaku boljku papuča kojom je umela da me gađa kada ne može da me stigne i nalupa po dupetu jer sam bila hitrija od nje, zapitam se da nije možda bila u pravu.
Danas svi boluju od neke boljke egzotičnog naziva, a krajnje uobičajenih simptoma koji su se nekada zvali: bezobrazluk, lenjost, nevaspitanje...

Počnite od dece koja se po kafićima, restoranima i supermarketima bacakaju po podu i urliču ako im roditelji na licu mesta ne ispune želju i tih istih roditelja koji kao zombiji gledaju staklastim pogledom kako im podmladak pravi scene i ne reaguju jer, zaboga, to je popularni ADHD, iliti poremećaj pažnje, i tu se ništa ne može. Mada bi možda mogli da pokušaju starom dobrom metodom koja je na meni davala odlične rezultate, rečenicom „Vanja, razgovaraćemo kad dođemo kući!“ izgovorenom tonom od koga se noge vezuju u čvor, a dupe automatski smešta na stolicu jer ne želiš da čuješ sledeću, još čuveniju „Nemoj da ti dam razlog da plačeš!“

Kada dete poodraste, zapadne iz „hiperaktivnosti“ u pubertet, u kom se uglavnom i dalje dernja, samo sada po gradskom prevozu, ulici ili po kući na roditelje, često pred gostima. Roditelji tada još uverljivije sležu ramenima i skupljaju novce detetu za letovanje, školu stranih jezika i nove patike jer, zaboga, deci moraš pružiti slobodu izbora i ne kažnjavati ih jer to je „faza“. A možda ne bi bilo loše da probaju metod „Šta kažeš, Vanja, hoćeš da ti kupim rolere? E tako sam i ja hteo da ne bežiš sa časova, pa ništa.“ (Sledeće godine sam dobila rolere, ali i 5 iz vladanja.)

Na kraju imate odraslu osobu koja spava do podne, a od podne smišlja gde bi mogla uveče na piće za koje ćete, naravno, vi dati novac jer, zaboga, „Dete je apatično, a nije ni čudo, vidi gde živi.“

Posle apatije će uslediti depresija, koja je ozbiljna dijagnoza, a koju u Srbiji olako sebi prišiva svako koga mrzi da baci đubre jer je napolju baš sparno ili kome je dosadno jer još nije izašla nova sezona serije koju fanatično gleda noću dok „budale“ spavaju jer sutra rano ustaju da bi išli na neki bezvezan posao koji je njima ispod časti.

Sve u svemu, nikada više metoda vaspitavanja i nenasilne komunikacije, i nikad više nasilnih i isfrustriranih ljudi kojima bi možda dobrodošla papuča moje pokojne babe.

P. S. Ako mislite da me inspirisala navodna depresija Nataše Bekvalac, 50% niste u pravu, 100% jeste.

Čitajte još na pulsonline.rs