Nisam imala sreću da upoznam ovog velikog duhovnika. Upokojio se 2003. godine, sahrajen je u dvorištu manastira Vitovnica. Po njegovim besedama nastalo je mnogo knjiga. Više puta sam pročitala knjigu „Kakve su ti misli takav ti je život“, koja mi se prosto sama vrati u ruke, rado je čitam iznova, gotovo svakog dana. U toj knjizi on govori o ljudima, kako da se ophode prema sebi, prema svojim najbližima, prema životu koji žive. Ljudi stalno lutaju tražeći smisao, svrhu postojanja. Istina je da je sreća u nama samima, svako je doživljava na svoj način, ali iznad te sreće čovek se suočava sa nemirom, sa brigama. „Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovog sveta, već čuvaj svoj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide“, govorio je otac Tadej.

Njegove reči koje sam pročitala bile su mi oslonac. Ljudi oko mene su primetili da sam drugačija, pozitivnija. Pre nekoliko meseci sam prvi put otišla u manastir Vitovnica. Tamo me je dočekao iguman manastira, otac Pimen. Prepoznao me je i dočekao sa srdačnim osmehom na licu. Provela sam ceo dan u tom manastiru, sedela sam u dvorištu, pod lozom, u miru i tišini. Poslužili su me kafom i hladnom izvorskom vodom. Dugo sam razgovarala sa ocem Pimenom, pričao mi je ocu Tadeju, o njegovom životu, o njegovim delima, o njegovom trudu da ljude usmeri i vrati duhovnom životu. Odveo me je na grob oca Tadeja. Tu sam zasadila karanfil. Sedam dana potom sam ponovo došla i bila sam više nego srećna kada sam videla da karanfil raste i cveta. Ispod manastira teče reka Vitovnica koja deli istoimeno selo, tako da na jednoj njeni obali ostaje seosko groblje i tek nekoliko kuća, ostaci nekadašnjih vodenica i valjerica. Tako je predivan osećaj otići tamo, opustiti se, odvojiti jedan dan za lepotu koju nam je priroda dala, prosto nacrtala. Između dva visoka brda na desnoj obali ove reke smelo stoji manastir gde je otac Tadej po svojoj želji bio iguman od 1962. godine. Još kao dečak imao je želju da služi Bogu, veri i crkvi, kao i ljudima u svom rodnom mestu. Bio je uvek spreman da svakog sasluša i da svakom pomogne. Voleo je ljude, verovao je ljudima, uzdao se u ljude.

“ Ne lutajmo mislima i ne gledajmo šta drugi rade, nego gledajmo šta mi radimo, šta od nas proizilazi, da li tešimo ili osuđujemo, da li praštamo ili volimo”, govorio je on. Za one koji u momentu oslabe, koji se prepuste prosto nepotrebnim razmišlajnima , on je govorio: “Misli su poput ptica. Ne možemo im zabraniti da lete, ali je do nas da li ćemo im dozvoliti da slete i naprave gnezdo u našoj glavi”. Želeo je da usmeri ljude, da ne robuju tuđoj volji, da se oslone na sebe, ali da imaju na umu da vera pokreće čoveka, da je snaga upravo u veri, da ne gube snagu i da se ne odriču sebe ni drugih.
Istina je da je život postao brz. Istina je i to da ljudi nikad nisu bili više povezani, a nikad otuđeniji, otac Tadej kao da je sve to predvideo, kao da je znao da će otuđenost stvoriti razdor među nama. Mnogo je govorio o ljubavi, o toj izuzetnoj snazi koja nas veže: “Bez ljubavi nema života”. Da, ljubav pokreće svet. Na žalost uvek su tu oni ljudi koji osporavaju nečiji uspeh, koji prosto u svome gnevu ne žele dobro za onog koji pravim koracima korača kroz život. Duhovni otac mi je govorio da ljudi treba da se mole za svoje neprijatelje, baš kao što je govorio i otac Tadej: “Hteo čovek ne hteo, mora da se moli za neprijatelje i za one koji nas ne vole, koji su opterećeni zlim mislima prema nama. Moramo da se molimo da im poželimo svako dobro, jer hteli – ne hteli, oni moraju da se oslobode zla, kada uvide da ne mogu da ostvare svoje planove. Što god više zla žele nama, Bog nam daje više dobra. Nama se vraća ono što mi želimo bližnjem”. Naučila sam da su zle misli poput virusa. Prosto uđu u krv i truju čoveka. Takve misli ga čine i slepim i nemim , ali zlim! Teraju ga da čini loše.

Zaista nije na nama da sudimo o drugima. Kamo sreće da obraćamo pažnju svi na svoje postupke. Ne treba osuđivati one koji u Boga ne veruju. Treba sa njima razgovarati, skrenuti im pažnju, usmeriti ih, ako ni tada ne vide pravi put treba ih prepustiti Gospodu , jer će svi jednog dana odgovarati za svoja nedela. Mi nismo tu da sudimo, nego da širimo ljubav, da volimo.

Čitala sam knjige napisane po besedama izuzetnog čoveka oca Tadeja. Bila sam oduševljena njegovim likom i delom, time kako je uticao na ljude. Moj suprug je to video, za rođendan mi je poklonio sliku na kojoj je njegov portreti i ta slika zauzima posebno mesto u našem domu, kao i u našem srcu.
Zastanite, osetite miris lipe u ovim toplim danima. Dobro nadvlada zlo, osmehnite se dragim ljudima, uputite im lepu reč. Bog je ljubav, ljubav je u nama, “Kada izgubiš nadu i pomoć ljudsku, potraži je od Boga samog i dobićeš je otkuda se nisi nadao ni zamišljao” .