- Na sve ovo gledam kao da smo imali jednu lepu porodičnu sliku koja se razbila i bitan deo nedostaje, te ne možemo da je ponovo sklopimo - kaže nam na početku razgovora Silvana i dodaje da posle svega čuva samo lepe uspomene, jer ružnih tokom života sa Luisom nije ni bilo.

- Uz njega sam se ostvarila i kao žena, i kao majka, i kao supruga, na profesionalnom i na privatnom planu i bilo je samo lepih dešavanja u našoj kući. Zato se posle tih najlepših 11 godina i ove dve koje su prošle otkad ga nema trudim da ne tugujem, već da budem srećna što sam to imala. U suštini se život nije promenio, živimo i dalje kao da je Ljubiša tu. A opet sve se promenilo - priča nam Silvana sa setom u glasu, a onda nam otkriva da sve stvari njenog tragično nastradalog supruga i dalje stoje tamo gde su se zatekle kobnog dana.

- I dalje sam zaglavljena u tom danu. Čuvam sve njegove stvari. To je još jedan od pokazatelja da se ništa nije promenilo za mene. Imam osećaj da ću, ako sklonim sve njegove stvari, napraviti veću prazninu u sebi. Možda to nije tačno, ali tako je to u mojoj glavi. Da je ovo prostor u koji smo mi samo došli, možda bih nešto sklonila, ali mi smo ovo zidali, podredili potrebama svojim i svoje dece i to me sprečava da nešto sad sklanjam - kaže nam Silvana sa suzama u očima koje ne uspeva da zadrži i dodaje da njen suprug, osim u sećanjima, za nju živi kroz mnogo detalja.

- Kada treba da donesem važnu odluku, ja stavim Ljubišin parfem. Prija mi da oko sebe osetim njegov miris. Ja sam i svojoj deci rekla da smatram da je on i dalje sa nama. Možda fizički nije prisutan, ali verujem da ima njegove energije oko nas. On je bio čovek sazdan od čiste esencije energije.
Neverovatno je koliko je taj čovek uspevao da postigne za samo 24 sata - seća se Luisa njegova supruga i kaže nam da i dalje nema snage da se u potpunosti suoči sa gubitkom.

- Pokušavam da u glavi rekonstruišem taj dan i kada to radim nije mi dobro. Mislim da ću da padnem u nesvest. I onda to ostavim za drugi put. Ja sam našem dobrom prijatelju Aci Ivanoviću bila dve godine zaredom na slavi i nije mi bilo dobro. Čim su krenuli da pevaju, ja sam izašla napolje i pola sata nisam mogla sebi da dođem. Prošli put su me pitali da li bi bilo u redu da pevaju Ljubišine pesme. Ja sam rekla: “Ljudi, ja se ne ljutim, ali ja uopšte ne znam kako ću da reagujem”. Plakala sam, sedela sam i plakala, jer ja na njegove pesme ne mogu da se veselim. Ne mogu još - priznaje Silvana i otkriva kako deca reaguju na činjenicu da im tate više nema.
- Svako na svoj način kanališe. Andrej je imao neku svoju krizu da je danima plakao, jer je dve godine tu emociju taložio. Sergije ima veliku potrebu da sluša tatine pesme. Ima potrebu da priča da mu je Luis tata i da on peva “Ludi letnji ples”. Elica ima neke pričice, iznenađuje me kako se seća nekih stvari. Pričamo dosta. I svako od nijih nosi Ljubišu u sebi na neki način. Ela me je skoro pitala da li tata gore ima neku kuću ili spava na oblaku? Ali, ne postavljaju mi teška pitanja. Inače, redovno smo kod tate, sredimo tamo sve. Deca mu sve ispričaju, na primer: ”Tata, dobio sam peticu danas iz solfeđa.” Svi imamo naše zadatke tamo. Zna se ko nosi vodu, zalijemo, operemo, upalimo sveću, budemo tu dok sveća ne izgori. Ponekad i plačemo. Kada oni plaču, ja ih tešim, a kada ja zaplačem, oni mene teše.