Nikad nisam smatrao da sam poznata ličnost. To što su mi majka i otac Marina & Futa, i što sam sam poput njih odabrao da gulim isti muzički hleb, nikad me nije ponelo da mislim o sebi kao o selebritiju; demarkaciona linija mi je uvek bila jasna -- oni su oni, ja sam ja, bez obzira što i svojim delovanjem zadirem u javnu sferu. Ali je ta linija jako bleda i mršava: u kom god delu sveta da si, u ma kom društvu, bila to Amerika, Kambodža, ili Srbija, blic paparaca ili beskrupulozna olovka tabloidnog novinara prati te gde god se našao, ako kojim slučajem imaš veze sa svetom poznatih (da ne kažem džet-setom da se ne bih ispovraćao), a pogotovu ako si roker kao ja, koji voli da pravi sranja i kome sve što je ljudsko nije strano.

Da sam poznata ličnost shvatio sam, po prvi put ozbiljno, kada sam uhapšen. Elem, policija je jednom prilikom kod mene našla -- citiram Blic/Kurir/ostale-smrdljive-novine: "pola grama praškaste supstance za koju se sumnja da je heroin". Bio sam u kolima i išao ka Promenadi, na svirku u okviru Rezonejta. Vozač, moj jako dobar prijatelj iz Užica čije ću ime izostaviti, napravio je prekršaj i pogrešno skrenuo. Zaustavila nas je interventna, i istresla i nas i auto.

Jeste, našli su mi heroin. Jeste, heroin je praškast, bar u Srbiji. Jeste, priveli su me, a ne uhapsili. Bilo ih je petorica-šestorica i bili su jako fini. Osim jednog, naravno, jer uvek mora da se nađe taj jedan da bi se ispoštovala dramaturška matrica good cop/bad cop, grlat i iskompleksiran, iako fizički nenasrtljiv. U ćeliji sam se zadržao nepunih sat vremena, i mogu da kažem da i nije tako strašno i traumatično kako to većina ljudi zamišlja; miris urina je malo oštriji, ali opet blaži nego na Autobuskoj stanici Beograd.

Za tih sat vremena jedino o čemu sam mislio su bili moji roditelji, i kako treba da im se pojavim pred očima, osramoćen, tek pušten iz zatvora, i bez pertli na cipelama. Jer to je neminovno - oni će to saznati kad tad putem ovih ili onih kanala, a ja nemam taj prerogativ da im prvi otkrijem i kažem šta mi se desilo. (Ili slažem i prećutim.) Zašto? Jer sam sin poznate ličnosti = ja sam poznata ličnost.

Čak i da sam stolar, a ne muzičar, opet bi mi to pravo na privatnost bilo ukinuto, i opet bi se priča pronela do njih iz tuđih usta. A ima li gorih usta od onih medijskih? Privatna sfera je veoma ograničena kada si sin Marine Tucaković, i što si drugačiji, posebniji, luđi, to se više sužava. Mediji vazda kubure s novinskim prostorom i uvek im nedostaju nove, sveže stupidarije iz sveta selebritija, jer narod mora da se zabavlja, a oni su tu da im pruže šou, ma koliko bio apsurdan ili bezukusan.

I svi mi majmuni u cirkusu onda padnemo pod isti nož koji uglavnom drži neko priučeno i polupismeno piskaralo, i koje je odredilo da si danas ti vest dana i na naslovnoj strani. Nebitno da li si, kao ja, uhapšen s heroinom, ili kao Cecin Veljko koji je rođenoj majci zapalio cigaretu (stid ga bio, bitanga od 18 godina). Ili si kao Darko Šarić prošvercovao pet i kusur tona kokaina.

I tako su me tri dana razvlačili po naslovnim stranama svih novina. A onda sam prestao da budem glavna vest. I koliko god da sam bio iznerviran i psovao po medijima, nisu uspeli da mi nanesu duševni bol u kritičnoj meri. Jer kad dolaziš iz kuće hitmejkera, za koje cela bivša Juga zna, naučiš da živiš s tim hendikepom. Ako si pametan, gledaš da nađeš neki svoj svet u kome možeš slobodno i bez straha da se izražavaš. Ako si baš bez mozga, izgubiš sebe i svoju individuu jer si nesiguran, pa ti prija da te tapšu po ramenu i titraju jajca, i to zbog tuđih (roditeljskih) zasluga. A ja se, hvala Bogu, nikad nisam ložio na to "ko su mi keva i ćale."

Mogu da kažem da sam imao relativno srećno detinjstvo, u onoj meri koliko je to bilo moguće na Vračaru onih 1990-ih. Srećno, da, ali ni po čemu "normalno". Moji roditelji su poprilično liberalni i podižući mene i mog brata maksimalno su se trudili da nam pruže svu moguću slobodu. Pošto su umetnici, a mislim da je sa svim umetnicima-roditeljima slučaj isti, ta sloboda je katkad bila veća nego što bi trebalo. Ne bih da zvučim balkanski patrijarhalno i ne mislim da je batina iz raja izašla, ali da su me malo više tukli i da sam dobijao po nosu bar za desetinu više zbog sranja koja sam pravio i ostalih nestašluka, mislim da bih ispao mnogo bolji.

Ali kad odrastaš u kući u kojoj se maltene istovremeno slušaju demo-snimci za Džeja i Viki i novi album Majkla Džeksona, u kući kroz koju dnevno prođe toliko duša da pomisliš da živiš na železničkoj stanici, od pevača, menadžera, kompozitora preko političara i kriminalaca do električara, vodovodžija i ostalog "običnog" sveta, normalnost je teško sačuvati u toj psihodeliji.

Jedan sam od onih koji tvrde da polovinu onog što nosiš donosiš iz kuće. Kad ti je kuća toliko krcata i prometna, u kojoj svako ostavlja parče svoje dobre ili loše energije i gde se sukobljavaju svi mogući sistemi vrednovanja, moraš da stvoriš neki vid odbrambenog mehanizma kako bi sačuvao svoje parče slobode dok se tvoja ličnost rađa i tvoje vrednosti grade. Jer zaista nije isto kad dolaziš iz takve kuće, ili iz one u kojoj su mama i tata do šest popodne na poslu, pa kad se vrate, šetnja po parkiću, gledanje televizije, odvedu te u krevet, i ćao. Ja sam izabrao da budem "antihrist" i imao stav "pišam se po svemu" da bih izdržao turbulencije.

Sva deca su manje ili više zaštitnički nastrojena prema roditeljima i žele da budu uz njih sve vreme. I ne vole baš kad im ih neko "krade", kad nisu u centru pažnje, i još grđe, kad osete da neko hoće da ih iskoristi. A odnos autor - izvođač počiva na interesu, a deca ne vole interes, i pošto nisu još pokvarena, ne znaju razliku između zdravog i nezdravog interesa, niti da budu pragmatična.

E, tu dolazi do problema. Bio sam izuzetno intuitivno i hiperaktivno dete, i kako bih sačuvao roditelje samo za sebe, smišljao sam razne pakosti prema onima koje energetski nisam prihvatao i koji su mi "smetali". Sad mogu da kažem, do granice kretenizma. Neki su zaista zaslužili moje male osvete, a neki su, kolateralno, prošli kao bosi po trnju jer su se prosto našli na putu. Sad mi je žao što sam Harisu Džinoviću pišao u viski - sad ga uvek rado popijem kad god se nađem u njegovom društvu, jer je sjajan tip.

Ostatak ispoveti pročitajte na sajtu VICE.