- Stanje je katastrofalno! U pravu su oni koji kažu da je muzika bivši posao. I kafane su bivši posao. Nije ni čudo, jer ako čovek mora da bira između kafane i golog preživljavanja, naravno da će da izabere preživljavanje. U odnosu na pre dve godine, posao se ne prepolovio, nego se sveo na petinu. Čak i stalni gosti koji su nekada dolazili jednom nedeljno, sada mogu da dođu jednom godišnje. Cene smo oborili, ali džaba - jadikuje Toma.

Dolaze li vam političari na splav kao nekad?
- Manje nego ikad. Znate, ovi novi se mnogo femkaju, nisu kao oni nekadašnji koji su baš znali da se opuste i uživaju. Siguran sam da znaju i ovi, ali paze da ne budu viđeni.

Vi bar imate gde da pevate i svirate, ne morate da jurite tezge...?
- A, kako da pevam u praznoj kafani, glupo je. Malo je danas onih koji imaju gde da pevaju i sviraju. Država je udarila takve namete da ne znam da li će iko uspeti da opstane. Ne mogu da pobrojim sve moguće poreze i dažbine. Plaćamo čak i ekološku taksu jer pravimo buku! Pa kako da pevam ako ne pravim buku? Troškovi i takse su ogromni, ne može samo za to da se zaradi. Ne znam čemu ovo sve vodi i šta može da se promeni. Sve je propalo, pa kako da ne propadnu pevači, muzičari i ugostitelji? Srednji sloj i sirotinja su u dubokoj provaliji. Komunalci jure one mučenike što prodaju polovnu garderobu kako bi preživeli, a na tajkune niko da udari.

Ima li onih koji dođu, jedu, piju, a ne plate račun?
- Svake večeri, pa mi dođe da na splav okačim tablu sa natpisom - narodna kuhinja. Dođu tako, pa bar da kažu da nemaju pare i da popiju dva-tri pića, a ne, oni se najedu i napiju pa tek onda kažu da nemaju da plate. I šta da im radim? Kažem im da će platiti kad mogu i tu se priča završi. Dosta mi je lažova, prevaranata i foliranata. A na estradi ih ima koliko hoćeš - lupetaju, lažu, mažu, gledaju koga da prevare. I nije to najgore, već što nema više dobrog zezanja, drugarstva, prijateljstva... Nemaština ubi sve, a država otima.

Koliko para vam ljudi duguju?
- Ne smem da računam. Pre 15 godina sam seo i izračunao da mi ljudi duguju pola miliona tadašnjih maraka! Kad se nisam šlogirao kada sam sve sabrao. Ali, neki moji dužnici su umrli, neki su ubijeni, neki su se sami ubili ili propali... Tada sam shvatio da bih se upetljao u ko zna šta jureći dužnike, pa sam sve papire i dokaze da mi duguju bacio u Savu! Sad nemam pojma koliko mi ko duguje nije ni važno. A ja živim u stanu mog oca koji je taj stan dobio iz Fonda solidarnosti.