Od poslednjeg nastupa 2010. godine u Muzeju moderne umetnosti u
Njujorku, performans "512 sati" prvi je veliki umetnički čin Marine
Abramović, prikazan kompletnom improvizacijom umetnice u jednostavnom
galerijskom prostoru uz minimalnu scenografiju i detalje.

U ponoć 63 dana trajanja performansa, tokom kojeg je svakog dana
snimala video sa utiscima koje nosi, Marina Abramović rekla je da se
oseća ponizno pred celokupnim radom i zahvalila svima na učešću i
poseti.

"Rad tek počinje i ovo je samo početak mnogo većih uspeha, ideja i
učešća koje ćemo proširiti po celom svetu. Upravo smo stavili
seme u zemlju i hajde da vidimo šta će se dogoditi posle toga",
rekla je u svom video blogu Marina Abramović.

Prostor galerije Serpentajn bio je podeljen u tri dela u kojima je
publika uspostavljala kontakt sa umetnicom koja je prolazila iz sobe u
sobu i drži za ruku neke od njih.

U centralnom delu bili su redovi stolica postavljenih u obliku
sunčevih zraka u odnosu na niski podijum na kojem se sakupljala
publika, dok je Marina Abramović stojala mirno u centru, bez pokreta
i zatvorenih očiju.

U drugoj prostoriji bilo je postavljeno dvadesetak jednostavnih
kreveta sa prekrivačima živih boja u kojoj su posetioci mogli da
leže u tišini, a treća prostorija bila je nešto manja i prazna,
otvorena za posetioce koji žele da sporo hodaju u joga-ritmu, uz
sinhrono disanje.

Za vreme performansa svi posetioci morali su na ulazu da ostave torbe,
jakne, elektronsku opremu, satove i foto-aparate, a na ulazu su ih
dočekivale Marina Abramović i njeni pomoćni odeveni u crno, kao
ona.

Svi učesnici dobijali su slušalice koje blokiraju sve spoljne zvuke
kako bi mogli da uživaju u tišini i da "osete energiju u prostoru",
"dubinu opuštanja" i simboliku koju je umetnica učila boraveći na
Tibetu, u japanskim školama mudrosti i veština i pustinjama
Australije.

Marina Abramović (1946) umetničku karijeru započela je početkom
1970-ih godina, dok je pohađala Akademiju likovnih umetnosti u
Beogradu. Nakon istraživanja u oblasti slikarstva, crtanja, teksta i
umetnosti zvuka, postala je pionir u upotrebi performansa kao oblika
umetnosti.

Slikarstvo je zamenila za crtanje po telu (bodi art), odnosno bol,
pokret, mimiku, gest, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata,
seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana, a iscrpljivanje
tela postalo je osnovna karakteristika njenog performansa.

Abramović je stvorila neke od najvažnijih prepoznatljivih
umetničkih dela i jedini je umetnik svoje generacije koji još pravi
zapažene radove tokom svojih dugih performansa. Živi u Njujorku,
SAD.