Knjiga je sastavljena od 50 kratkih priča, a “Alo!” vam ekskluzivno prenosi neke događaje iz još neobjavljene knjige. Vojin Ražnatović je bio svedok ovih priča ili mu ih je otac pričao. U knjizi, Vojin Ražnatović je progovorio i o razvodu svojih roditelja, oca Željka i majke Natalije Martinović (53).

- Bio je školski raspust 1994., jun mesec. Roditelji su nam bili veoma strogi i terali su nas redovno svake nedelje da se bavimo fudbalom, plivanjem, karateom, pa i glumom kod Mike Aleksića. Čak ni tokom letnjeg raspusta nismo uspeli da uživamo kao sva ostala deca. Nismo ni slutili šta nas sve čeka tog leta. Kasno uveče, brat i ja smo se vraćali sa DIF-a, gde smo tri puta nedeljno išli na plivanje. Znali smo da je nešto čudno, jer čim smo ušli u kuću, videli smo desetak putnih torbi koje stoje pored vrata.

„Pa nije valjda da se opet selimo“, pomislio sam. U tom momentu, mama nam je histerično saopštila da odmah krećemo i da uzmemo sve što nam je najpotrebnije. Veliki paradoks je bio što smo mi kao deca tada voleli da slušamo Cecu. Uzeo sam vokmen sa Cecinom kasetom i moj album sa sličicama za svetsko prvenstvo u fudbalu. Brat i ja smo pomislili da idemo u Crnu Goru, gde smo išli svakog leta i gde je većina rodbine i živela. Ali nešto je bilo veoma čudno. Majka nam je zvučala tužno i nekako ljutito, sva je bila užurbana da napustimo kuću što pre i da idemo na železničku stanicu. Nisam ni slutio da je žurila da ode što pre dok se tata ne vrati sa ratišta. I odemo na železničku stanicu i ukrcamo se na voz. Mama nam je onda saopštila da idemo u Beč, pa onda za Italiju! Bili smo začuđeni i nismo pojma imali o čemu se radi. Zanimljivo je da sam tada prvi put video svoj pasoš u kojem mi je prezime bilo Martinović, umesto Ražnatović…. Iako smo bili klinci od 10 godina, primetili smo da nešto nije u redu, ali smo ćutali i pravili se da je sve u redu.

Tek posle Beča, Rima i Pariza, kad smo stigli u Italiju u jedan mali grad Fiuggi, konačno smo čuli mamu kako se dere na tatu preko telefona, plače i svašta mu govori. Čuli smo oca kako joj govori na telefon: “Molim te, Natalija, samo se vrati, oteraću ovu ku*vu, imamo četvoro dece zajedno”. Svo troje smo bili u šoku kad mu je mama rekla: “Gade jedan! Jedino mrtva ću da ti se vratim za Beograd. I svo četvoro dece će da budu sa mnom gde kod budemo otišli!”.

Posle sat-dva, mama konačno spusti slušalicu, plačući i dalje. Onda je videla da smo nas troje dece toliko znatiželjni da nam je rekla: “Čula sam neke priče da je vaš otac u vezi sa drugom ženom. Nisam poverovala jer znam kako ljudi tračare. Ali me je Baja zvao iz Atine da mi kaže da je to sto posto istina i da zbog nje nije hteo na Kopaonik sa nama da ide”.

-“A ko je ta žena, mama”, upitali je mi maltene istovremeno. “Ista ona što je slušate po ceo dan”.

Vojin je u knjizi, za koju još traži izadavača u Srbiji otkrio i najveću strast svog oca:

- To je definitivno bila kolekcija slika srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Toliko je bio zaluđen i fasciniran njima da je imao svoju poznatu oficirsku uniformu ušivenu i dizajniranu baš kao original iz 1914! Čak se i oženio u toj uniformi! A nije ni tajna da je svaki antikvar i kolekcionar po Beogradu i Srbiji trljao ruke kad bi dobio neku novu sliku srpske vojske. Niko nije bolje shvatao očevu strast nego naš najpoznatiji antikvar, zvani Miša Grof (Viktor Ristović). Čim se uđe u dnevnu sobu u kući u Ljutice Bogdana, prvo što se vidi je slika dugačka metar i široka skoro tri metra. Na slici je srpska vojska sa čuvenim Generalštabom i civilima koja mučeći se prelazi preko zamrznute Albanije. Jeziv je prizor gledati tu sliku, ali otac je uvek isticao svakome ko se zagleda i začudi: “To je srpska vojska”!

Sedeo sam sa tatom 1996. u Beogradu, kad mu je javio Miša Grof da je dobio nekoliko originalnih slika što bi mnogo zainteresovalo mog oca. Kao malo dete kad sazna da ide u luna park, tata je iskočio iz fotelje, otišao u sobu po pare i krenuo hitno prema Slaviji, gde je Miša Grof živeo. Jurio je sto na sat i govorio tokom vožnje da jedva čeka da vidi slike. Nisam ni slutio o čemu se radi.

Kada smo došli kod Miše Grofa, seli smo odmah na trosed i Miša Grof je počeo da donosi slike jednu po jednu! Kako je otac moj zinuo, to je trebalo videti. Pita ga otac za jednu:

-“Koliko za ovu Mišo”?

-”Džabe”, našalio se Grof, a onda dodao: “Petnaest hiljada”.

Izbroji tu otac pare, stavi gumicu na njih i baci mu ih sa druge strane sobe.

Grof sve hvata i stavlja sa strane. Kupi otac tada četiri slike i potroši nekih 35 hiljada maraka. Taman da pođemo, kada ga Grof iznenadi i kaže da je ostavio najlepšu za kraj. I on stvarno izvadi jednu prelepu sliku gde je Kralj Petar I na konju, u njegovoj poznatoj vojničkoj uniformi. Pita ga tata opet koliko hoće za tu sliku i kad mu je ovaj odgovorio cenu, otac se našali:

- Pa, polako, bre, Mišo, hoćes deca da mi gladuju” - nasmeje se tata i plati mu 20.000 maraka za tu jednu sliku...

KRAJ