Tako, na primer, u dokumentu Odbora za nadzor nad obaveštajnim službama, koji deluje kao savetodavni organ američkog predsednika, pod službenom oznakom 2006-0996-F navedeno je da su se iranski elementi nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma povukli iz BiH i da je unutar zemlje ostalo samo diplomatsko osoblje i iranske humanitarne organizacije.

- Mudžahedini i jedinice revolucionarne garde su raspušteni. Stotine tih ljudi već su otišle iz BiH otkako je potpisan Dejton. Zaustavljene su iranske isporuke oružja i završena je saradnja bosanske vlade s iranskim vojnim i obaveštajnim elementima – navedeno je u dokumentu.

Dodali su da je zaustavljena obuka trupa u BiH i Iranu, i da je sav ključni iranski personal u BiH napustio zemlju.

Međutim, u narednom pasusu se između redova može iščitati da Vlada SAD nije imala puno poverenje u tadašnje bošnjačke zvaničnike u međusobnoj komunikaciji.

- Bosanski predsednik Izetbegović nam je dao uveravanja da su svi ti Iranci koje smo mi označili kao neprihvatljive napustili zemlju i da im neće biti dozvoljen povratak.

Mi ćemo iskoristiti sva raspoloživa sredstva da se uverimo da su se Iranci i Bosanci povinovali.

Kada uočimo zabrinutost koju dobijamo od naših izvora i metoda koje imamo na terenu, onda se obraćamo bosanskim vlastima kroz zajedničku komisiju koju smo uspostavili s tom namerom – naveli su u dokumentu.

Podsećamo, naknadni događaji su pokazali da se islamske ekstremističke organizacije, povezane s Iranom i drugim islamskim elementima, nikad u potpunosti nisu povukle iz BiH, ali dokumenti o tim naknadnim saznanjima zasad nisu objavljeni.

Inače, i u ovoj grupi dokumenata najviše govora ima o isporukama iranskog oružja u BiH, a posebno u dokumentima 2006-0680-F, 2006-0996-F-1, 2006-0996-F-3, 2006-0469-F i drugima. Iako to tako nije decidirano navedeno, kada se pogledaju ovi i ranije objavljeni dokumenti između redova se može zaključiti da je iransko oružje u BiH postalo problem tek onda kad se ispostavilo da ti elementi mogu biti pretnja američkim vojnicima koji su delovali u sklopu mirovne misije IFOR-a prve godine nakon potpisivanja Dejtona.

Podsećamo, i na pisanje medija o navodnoj instrukciji “bez instrukcija” koju je tadašnji američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt dobio da SAD nemaju stav o eventualnoj isporuci iranskog oružja. Navodno je celu aferu Galbrajtu, prema njegovim tvrdnjama, namestio Entoni Lejk, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Klintona, radi ličnog obračuna Ričarda Holbruka i Lejka.

Kao i ranije, i u ovoj grupi dokumenata koplja se lome da li je američka vlada znala za tajne operacije CIA koje su počele 1994. godine nakon uspostavljanja Hrvatsko-muslimanske federacije u Vašingtonu kroz koje je iransko oružje preko Hrvatske išlo za bošnjačke snage u BiH, uz prećutni dogovor da Hrvatska za sebe uzme trećinu.

Podsećamo, i na pisanje medija o navodnoj instrukciji “bez instrukcija” koju je tadašnji američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt dobio da SAD nemaju stav o eventualnoj isporuci iranskog oružja. Navodno je celu aferu Galbrajtu, prema njegovim tvrdnjama, namestio Entoni Lejk, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Klintona, radi ličnog obračuna Ričarda Holbruka i Lejka.

Koliko je Hrvatska stvarno sama pristala na iranske isporuke, a koliko je tu bilo “zavrtanja ruku” od strane predstavnika Klintonove administracije koja je pošto-poto želela naoružati Bošnjake – teško je oceniti, ali je iz dokumenata CIA jasno da su Amerikanci nekoliko puta morali ” da smiruju” Hrvate koji su pretili da će srušiti svaki iranski avion koji nosi oružje u BiH, kako se, na primjer, navodi u CIA dokumentu iz 20. septembra 1995. godine, što smo, takođe, ranije u nekoliko navrata pokazali.

U gorepomenutim dokumentima se sugeriše da je odluka o dopuštanju isporuka iranskog oružja u BiH bila ispravna jer, kako se na primer navodi u dokumentu 2006-0996-F-3, bez te odluke ne bi bilo ni Dejtonskog sporazuma.

Naknadni događaji su pokazali da je odluka “bez instrukcija” bila ispravna: Bosanci su preživeli i započeli kontranapad, iranski i radikalni islamski uticaji su dramatično opali nakon Dejtona, a saradnja sa BiH je za postala izraz snage, a ne krize. Danas u BiH vlada mir – znači naše politike su dale rezultat.