Prenosimo vam pismo u celosti:

Uzimajući u obzir Vašu pozadinu, pre svega političku a onda i ideološku, sasvim je jasan motiv iz koga ste napisali tekst u magazinu „Pečat“ a u kome izražavate neslaganje sa činjenicom da deca mogu biti gej.

Ako bih se složio sa Vama, onda deca ne mogu biti ni heteroseksualna, zar ne? Kada neka osoba preraste uzrast deteta i kaže da je gej, onda morate da znate da to nije naučena stvar, jer se deca upravo uče da budu hetero a ne homoseksualna. Koliko u Vašoj najbližoj okolini poznajete istopolnih parova sa decom, koliko ste reklama na TV videli sa gej parovima i u kom se crtaću pojavljuje dečko Paje Patka?

Takođe, ako kažete da je u pitanju bolest, moje je pitanje: Zašto ste tako agresivni prema bolesnoj deci? Ali, ne mogu da postavim to pitanje, jer nije u pitanju bolest. Zvanična medicina to kaže, a ako se tome suprotstavite morali bi da revidirate celu međunarodnu klasifikaciju bolesti.

Ukoliko kažete (a kažete), da je sve to deo propagande, uzvratiću Vam istom merom – Vas sigurno plaća Rusija da vodite propagandu protiv građana i građanki Srbije koji pripadaju LGBT zajednici samo sa ciljem da mi odemo odavde i da Srbija nestane. Glupo, zar ne?

Takođe, na račun Vašeg brzopletog teksta i incidenta koji je nastao tokom izložbe „Moje kvir detinjstvo“ želeo bih da Vam predočim nekoliko crtica iz mog ličnog (gej) detinjstva.

Rođen sam u heteroseksualnoj porodici, roditelji su mi Srbi, imaju srpska imena i slave pravoslavnu slavu (Sveti car Konstantin i carica Jelena). Babe su mi bile vernice, uredno rodile po dvoje dece. Jedini razlog zbog čega sam jedinac je zdravlje moje majke i teško podnošenje trudnoće, ako Vas zanima.

U onom trenutku u kome su deca oko mene spoznavala da su heteroseksualna, ja sam spoznao da to nisam. Dečaci su mi se oduvek više dopadali, ali me to nikada niko nije pitao. Polaskom u prvi razred i prvim velikim sazrevanjem, bio sam neizmerno srećan što je jedan dečak iz predškolskog došao u moje odeljenje. Bio je baš lep i fin. Kasnije su mi se dopadali još neki dečaci iz razreda. Kao što sva deca imala simpatije, tako sam i ja. I ne samo ja, već i svaka osoba koja je kasnije shvatila da su ljubavna osećanja prema drugim ljudima sasvim legitimna stvar, bez obzira da li su gej ili strejt. Ljubav je ljubav.

Međutim, zbog ljudi poput Vas mi se osećamo lošim, grešnim, bolesnim, izvitoperenim. Zbog ljudi poput Vas mi smo nesrećni, posramljeni, odriču nas se porodice i prijatelji.

Gospodine Bakarec, zbog ljudi poput Vas neka mlada osoba će sebi oduzeti život jer joj Vi, krajnje neodgovorno, kažete da ona ne postoji, da nije moguća. Upravo zato što ste otac, kažem Vam – sram Vas bilo. Stidite se Vaše nemogućnosti da u političkom životu postojite van konteksta mržnje prema mladim ljudima koje dodatno marginalizujete. Nemojte samo reći da ste spasili neke mlade živote. Jeste, i svaka Vam čast na tome. Ali, spasiti jedan život ne daje Vam pravo da uništite dva.

Želeo bih, gospodine Bakarec, da Vam se (sa blagom ironijom), zahvalim i na doprinosu vidljivosti izložbe „Moje kvir detinjstvo“, jer bi bez Vaših ispada ovaj hrabri i iskreni potez grupe divnih mladih ljudi iz moje i Vaše Srbije, bio manje vidljiv.

Gospodine Bakarec, morate da znate još jednu stvar: mržnjom ne dobijate ništa. Možda Vam uleti po neki sitni politički poen, ali to ne traje dugo.

Duboko verujem da će jednog dana možda Vaš sin, možda Vaši unuci ili neko u bliskoj porodici ili porodičnom okruženju doći i reći da voli osobu istog pola. Znam da u Vama leži jedno dobro biće, pa verujem da nećete reagovati negativno, već znam da ćete se povući. Kada počnete da ćutite o ovom temi, znaću da u Vama imam saveznika jer ćete znati koliko je teško kada Vam neko voljen biva okružen mržnjom.
Sa nadom da ćemo jedni u drugima prepoznavati samo ono najbolje.
Srdačno,

Boban Stojanović