"Našao sam se u situaciji da me najbolji prijatelj ubode nožem, a ja ispadnem kriv. A pri tom nisam ja izazvao sukob, niti sam bilo čime to isprovocirao. A šta je trebalo da se dogodi da ja ne budem kriv? Da umrem?", upitao je Danilović.

"Ja nisam uličar, ja sam sportista. Ljudi mi kažu: "Nemoj da se spuštaš na taj nivo." Kažu mi: "Ti si javna ličnost, nije to na tvom nivou." A koji je to donji nivo? Ja moram ujutro da se pogledam u ogledalo. Šta treba da kažem svom detetu - ako ti neko lupi šamar, ti priđi i poljubi ga? Naučen sam da držim do sebe. Da ne smem da dozvolim da svaka šuša može da me pljune. A to jeste karakteristika ovog vremena. Naučen sam da postavim granicu i da ne dozvoljavam nekim ljudima da pređu tu granicu. Ako se to smatra primitivizmom, ako se to smatra divljaštvom, onda sam ja primitivan i divalj. I molim sve ljude koji misle da sam primitivan i divalj, da i dalje to misle. Jer, da ti ljudi znaju šta ja mislim o njima, oni bi o meni mislili sto puta gore".

Danilović se osvrnuo na posete političara iz vrha države dok je bio u bolnici što je iskorišćeno kao povod za smirivanje tenzija pred večiti derbi.

Ja ih nisam terao da dolaze. Znam da su neki došli jer su iskreno želeli da dođu. Možda se nisu snašli kod davanja izjava. Ali, daleko od toga da su došli zbog smirivanja tenzija. Ti isti političari znaju da ja ne komandujem navijačima. Oni znaju moja razmišljanja oko navijačkih skandiranja koja imaju veze sa politikom, da mislim da utakmica nije mesto za to. Ako su oni imali neku svoju računicu, to je njihova stvar. Ja poštujem gest Vučića, Dačića, Đilasa i Borisa. Ja to poštujem ljudski. Iznad svega poštujem dolazak Karltona Majersa, koji je bio moj veliki protivnik u Bolonji.

Ali, ne cenim ja ljude po tome ko je došao da me poseti. Ne cenim prijateljstva po broju poziva ili poruka. Isključivo sam merio prijateljstvo delima. Tako se trudim i ja da pokažem prijateljstvo prema nekome. Ako sada pogledate moje prijatelje, oni su u vrlo nezavidnom položaju. Ja, teoretski, mogu da imam samo više štete nego koristi od svojih prijatelja. Namestilo se tako. Moj prijatelj je i Đilas, moj prijatelj je i Jovica Stanišić. Za jednog sam mislio da mi je prijatelj, ali više nije...

O odluci Košarkaškog kluba Virtus iz Bolonje da početkom marta povuče dres s brojem pet koji je nosio u tom klubu, Danilović je konstatovao:

"Nije to samo simboličan gest. To je najveća počast koja može sportisti da se učini. Nije isto kada ti povuku broj iz upotrebe za vjeki vjekova, u Pofalićkom iz Sarajeva - uz poštovanje tom klubu - i u klubu koji ima jednu od najbogatijih istorija evropske košarke. Virtus Bolonja je kao Juventus u fudbalu. Taj klub je prošao kroz krizu, bio je u stečaju, igrao i beton-ligu i ponovo se vratio. Kada pričam o Virtusu, očekujem da ljudi sve znaju. Većina ga zna kao Kinder, ali to je bilo samo sponzorsko ime. To je klub Virtus koji je osnovan 1927. I ovo povlačenje dresa je najveća počast koja može nekom igraču da se oda. Nije to samo u Italiji. To je generalno povezano s onim našim da mi nikog ne poštujemo. Čak ni mrtve".

Danilović je ekskluzivno za najnoviji Nedeljnik govorio i o tome zašto je počeo da navija za Partizan u Hercegovini gde većina voli Zvezdu, o hrabrosti Saše Đorđevića da preuzme reprezentaciju, o izbornoj kampanji, Sarajevu, Francuzima, igranju u SAD, sećanjima na Jugoslaviju.