Još kao dečak, Dejan se zainteresovao za gudačke instrumente. Njegov otac Vladimir svirao je violinu, međutim, ono što će biti presudno za njegovo kasnije životno opredeljenje bilo je kada je jednom pronašao violinu bez žica i zavirio u njenu unutrašnjost.

„Jednog dana doneo je potpuno novu violinu u školu i tada sam ga pitao da li bi mi pokazao neke početne korake. Tako sam malo-pomalo počeo da učim. Od prvog dana sam morao da iznalazim načine da dođem do određenog rešenja i tek onda bih mu nosio da pogleda“, priča Dejan.

„Bila je to neka neka vrsta pilot-projekta gde sam napravio jednu malu violinu za decu uzrasta do pet godina, pa sam rekao sebi: ‚Ako bude dobro zvučala, nastaviću sa radom‘. I bio sam zadovoljan. Naravno, uvek može bolje i svoje greške ispravljam kod svakog novog intrumenta“, kaže Dejan, kome je najveća nagrada u graditeljskoj karijeri priznanje sa čuvenog takmičenja za violoiniste i violinare „Vijenjanski“ u Poljskoj.

„Potrebno je pre svega mnogo ljubavi, truda i intuicije. Samo drvo mora da se oseti, da se odabere pravo parče koje na kucanje daje što viši, zvonkiji ton. Poželjno je da bude što starije. Time je pola posla završeno, a sve ostalo zavisi od dleta i umeća graditelja. Dobrom graditelju je potrebno dobro uho i osećaj, a ja već po komadu drveta prepoznajem kvalitet budućeg instrumenta. Najbolje je drvo bosanski javor, dok se za gornju dasku uzima drvo smreke. Dolazak prvih tonova je najlepši osećaj graditeljskog posla, sličan rođenju deteta“, objašnjava Dejan, dodajući da u Srbiji postoji svega petnaestak vilionara, od kojih je samo jedan školovan na čuvenom konzervatorijumu u Kremoni.