Iako je završio fakultet za hotelijerstvo i turizam, zbog ljubavi prema automobilima rešio je da se bavi ovim poslom. Nema predrasude o tome da li bolje voze muškarci ili žene, ali tvrdi da je istina da nekima treba oduzeti dozvolu.

Šta se promenilo u poslednjih nekoliko godina?
- U auto-servisu zvanično radim od 2007. godine, ali sam tu od detinjstva. Promene se vide u svemu, u tehnologiji, ali i u budžetu. Onda se dešava sledeće, da jedna cena bude 2004. godine, a zna se koliko je evro vredeo tada, i sada je ta cena ista, a evro skočio. Tržište te tera da funkcionišeš tako, a problem je što mušteriju više zanima cena nego kvalitet. Često je ljudima bitnije da je jeftino, a ne pitaju se da li je dobro to što se radi. Takođe, ljudi nemaju kulture, svi nekuda žure i uvek su nestrpljivi... Ne znaju da kažu „dobar dan“, nego samo ulete i kažu šta im treba. Pre neki dan, dolazi majka sa trogodišnjom devojčicom i ulaze u servis. Devojčica odjednom kaže: “Dobar dan”. Toliko smo se iznenadili, da je zavladao tajac. Onda otac i ja nismo mogli da prestanemo da se smejemo.

Da li su mušterije zahtevne?
- Nije mi teško da radim od osam do šest svaki dan. Ponekad ostanem i duže, ako nekom hitno treba usluga. Pre neki dan me iznervirao čovek, stao mi iznad glave, pa gleda šta radim. U trenutku se desilo da mi je ručka od dizalice pala na glavu, jer me je mušterija pratila u stopu. Mada je i smešna situacija. Takođe, pre neki dan čovek je stajao toliko blizu mene i uneo se zajedno sa mnom u to što radim, da ga umalo nisam udario čekićem. Naravno, ne namerno, jer mi je stajao iza leđa. Ali imam i divne mušterije koji dođu tako ponekad i donesu kolače i kafu da zajedno pojedemo i popijemo. Imam i one koji žive u Norveškoj, a dolaze kod mene. Najstariji klijent je imao 93 godine i dovezla ga je žena koja je tada imala nešto manje od njega. Pokazao mi je čak i svoju prvu vozačku dozvolu, ko zna koje godine je dobio.