- Nosio sam knjige na Kosovo, i otišao na sahranu. Od cele porodice ostao je samo dečak, kome su Albanci kidnapovali oca i povadili organe. Oko pet godina kasnije, dečaku su ubili i babu i dedu i bacili ih u kanal pored puta. U njihovo dvorište, opkoljeno bodljikavom žicom, petorica Šiptara upala je u kuću i prvo su ispred kuće preklali psa, a onda silovali dečakovu majku. Ona se obesila, jer nije mogla da podnese sramotu - kaže Dželetović za "Vesti", i dodaje:

- Pitao sam meštane, ko je taj čovek? Oni su odgovorili: "Nećeš verovati, taj čovek tvrdi da u grudima nosi srce našeg Jovana. Imućan je i hoće da pomogne porodici."

Uglavnom, nešto je Johana "teralo" da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan "operisan", odnosno - vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca.

- Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj Žutoj kući koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo "kuća". Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa.

Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela. Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine.

A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima. Dželetović ističe da je neka imena u romanu promenio najviše zbog toga da Jovanov sin ne bi dalje bio "uvučen" u priču, jer je već dosta propatio. Novinar i aktuelni predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo Milovan Drecun kaže da je i sam više puta bio svedok tragičnih sudbina našeg naroda na Kosovu, da su mnoge priče neispričane, a svaka je na svoj način tragična. Dželetovićev roman je istina koja zaslužuje pažnju.

- Ono što je zabeleženo moramo da čuvamo, i da pišemo. Istoriju moramo mi da pišemo, a ne da nam pišu drugi. Zato treba što više, pisati, snimati. Trgovina organima je deo tragične sudbine Srba tokom borbe za opstanak na Kosovu. Međunarodne snage će pokrenuti istragu, a ovaj roman takođe može da pomogne - smatra Drecun.