Biblijske knjige se razlikuju i po svojoj sadržini. Neke su istorijske, druge su pesničke, neke su mudre izreke, sentence, a neke su pak pisma, poslanice.

Usled toga da se ova Knjiga nad knjigama, kako se naziva u hrišćanskom svetu, i inače, sastoji od velikog broja knjiga, ona se ispravno naziva Biblija, što prevedeno znači Knjige. Naime, grčka reč za knjigu je vivlion, a u množini vivlia, a u latinskom izgovoru Biblia.

Drugi naziv za ove osveštane knjige jeste uobičajeniji među njenim revnosnim čitaocima - Sveto pismo. One sve zajedno su svete iz dva razloga: pisali su ih sveti i Bogom nadahnuti ljudi, proroci i apostoli, a s druge strane, one osvećuju one koji ih čitaju.
 

Biblija, odn. Sveto pismo deli se na Stari i Novi zavet (lat. Testament). Sama reč zavet označava zaveštanje, predanje nečega dragocenog na čuvanje i upotrebu. Umesto izraza zavet neki biblisti u poslednje vreme koriste izraz savez, odn. savez Boga i čoveka, a sve u cilju upućivanja čovekovog na pravi put, put spasenja.

Stari zavet sadrži prvih 39 knjiga, koje su napisane pre Hrista pretežno na jevrejskom jeziku, s nekim veoma kratkim tekstovima na aramejskom jeziku, koji je srodan jevrejskom biblijskom.

Sami Jev reji kao posednici svetih knjiga grupišu sve starozavetne knjige u tri skupine: Zakon, Proroci i Spisi.

Proročke knjige su: spisi četiri velika proroka i dvanaest malih proroka, kao i istorijske knjige poput Knjige Isusa Navina, Knjige o sudijama, Knjige o Ruti, Prve i Druge Samuilove, Prve i Druge knjige o carevima, i Knjiga o Jestiri.

U Spise spadaju: Knjiga o Jovu, Psalmi, Priče Solomonove, Knjiga propovednika, Pesma nad pesmama, kao i poznije istorijske knjige poput Prve i Druge dnevnika i Jezdre.

1. Zakonske knjige: 1 – 5. knjige Mojsijeve, koje imaju svoje nazive već prema sadržini: Postanja, Izlaska, Levitska, Bojeva, Ponovljenih zakona.

2. Istorijske knjige: Knjiga Isusa Navina, knjiga o sudijama, Knjiga o Ruti, Prva i druga Samuilova, Prva i Druga knjiga o carevima, Prva i Druga knjiga dnevnika, Jezdrina knjiga, Nemijina knjiga, Knjiga o Jestiri.

3. Poučne knjige: Knjiga o Jovu, Psalmi, Priče Solomonove, Knjiga propovednika, Pesma nad pesmama.

4. Proročke knjige: Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo i 12 knjiga malih proroka, „malih“ u smislu da su im knjige kraće, a ne zbog značaja knjiga.

 
Biblija nije istorijski udžbenik, iako je puna istorijskih događaja. Biblija nije ni naučni priručnik, mada izlaže mnoge stvari o kojima govori i nauka.

Biblija nije ni filosofsko delo, iako obrađuje filosofska pitanja. Biblija nije ni književno delo, premda sadrži mnoge predivne književne sastave.

Biblija ne izlaže tek činjenice kao što to čine školski udžbenici; ona čini ono što ne čini nijedna druga knjiga: izlaže nam Božje reči, upoznaje čitaoca s Njegovim delom i pomaže čitaocu da se drži njegovih životnih uputstava koja imaju večnu i nezamenljivu vrednost.

Treba imati na umu da biblijski piscu nisu delili svoje spise na glave i stihove kakve ih danas imamo u štampanim izdanjima Biblije.

Najstariji prevod Staroga zaveta – na grčki poznat je pod imenom Septuaginta, odn. prevod Sedamdesetorice, nazvan po broju prevodilaca (lat. Septuaginta - 70). Prema predanju, njih 72 prevodilaca preveli su u toku 72 dana, po narudžbini egipatskog cara Ptolemeja Filadelfa (oko 285-247. g. pre Hr.) celu jevrejsku Bibliju. Ovaj prevod je bio u opštoj upotrebi u Hristovo vreme, kad se koristio grčki kao opštegovorni jezik, kao lingua franca, zahvaljujući osvajanjima Aleksandra Velikog u 4. veku pre Hr. Možemo samo pretpostavljati koliki je to bio poduhvat i doprinos svetskoj kulturi! Uz to, to je bio najveći i najznačajniji prevod posle prevoda Epa o Gilgamešu, koji je obimom mnogo, mnogo kraći od Biblije kao takve.

Tokom vremena nastajali su prevodi i na druge svetske jezike, kao na sirijski jezik, prevod poznat kao Pešito (u 1. ili 2. veku po Hr.), zatim slede starolatinski prevodi, koji sadrži sve knjige Biblije. U 4. veku Blaženi Jeronim je proverio taj prevod, a delimično ga prerađivao ili iznova prevodio. Taj verodostojni prevod poznat je kao Vulgata (opšteprihvaćeni prevod). On se i danas uvažava u Katoličkoj crkvi, mada je vremenom popravljan.
Sledi gotski prevod, koji je uradio gotski episkop Vulfila oko 4. veka; zatim anglosaksonski prevod iz 8. veka; dolazi slovenski prevod svete Braće Ćirila i Metodija (9. vek) i drugi prevodi, kao na gruzinski, jermenski, arapski jezik...

Sa izumom štamparstva (1440. g.), a zahvaljujući biblijskim društvima osnovanim u 19. veku, Biblija je široko rasprostranjena. Samo u 19. veku (nazvanom „vekom Biblije“) štampano je više primeraka Biblije nego u svim prethodnim stolećima. Britansko i inostrano biblijsko društvo je od 1804. g. (kad je osnovano) do 1887. g. izdalo više od 112 miliona primeraka Biblije, na 500-600 jezika i dijalekata. Do tog vremena Biblija je bila prevedena na 60-70 jezika. Prema podacima Biblijskog društva za 1982. godinu, Biblija je objavljena na 277 jezika; samo Novi zavet na 518, a pojedini delovi Biblije na 944 jezika i narečja.

Pre svoga poslaska na misionarsku delatnost u Moravsku, sveta braća Ćirilo (umro 869. g.) i Metodije (umro 885. g.) preveli su jedan deo Svetoga pisma sa grčkog na slovenski jezik, i to začala Jevanđelja (Jevanđelistar) i Apostola, Psaltir i neka začala (odeljke) iz drugih knjiga Staroga zaveta (tzv. parimije – priče). Ostale knjige su prevedene za vreme bugarskog cara Simeona (893-927). Otkrivenje Jovanovo, pošto nije čitano na bogosluženjima, prevedeno je tek u 12. veku.

Prvo Jevanđelje je štampano u Brašovu (Rumunija) 1505. g., a drugi put takođe u Rumuniji, u Trgovištu, 1512. g.

Prva štampana knjiga u Beogradu je tzv. Beogradsko jevanđelje iz 1552. godine!

U Rusiji je Novi zavet štampan 1564. g. a cela slovenska Biblija u Ostrogonu (današnja Ukrajina) 1581. g. staranjem ostroškog kneza Konstantina, pa je u nauci poznata kao Ostroška Biblija.

Slovenska Biblija je popravljana prema grčkom originalnom tekstu i štampana je u Moskvi 1633. g.; poznata je kao Moskovska Biblija. Trudom i iždivenijem (nastojanjem) carice Jelisavete, Biblija je doživela četiri izdanja, prvo 1751, zatim 1756, 1757. i 1759.g. Sa izdanja iz 1756. g. štampaju se sva potonja izdanja slovenske Biblije.

Prema moskovskom izdanju iz 1778. g. karlovački mitropolit Stefan Stratimirović je izdao Bibliju na slovenskom jeziku u pet knjiga u Budimu 1804. godine.

Na savremenom srpskom jeziku Novi zavet je objavio u svom prevodu Vuk Stefanović Karadžić 1847. godine u Beču, dok je Stari zavet preveo Đura Daničić i objavio ga 1866. godine. Vuk je preveo Novi zavet na podstrek Kopitarev; prevodio je sa crkvenoslovenskog jezika ispomažući se ruskim prevodom, dok je Luterov nemački prevod, po svome priznanju, povremeno „virio“. Značio, Vuk nije prevodio s nemačkog, kako se kod nas pogrešno uzima.

Ceo prevod Novoga zeva je objavljen 1847. g. u 2.000 primeraka u jermenskom manastiru. I pored mnogih primedbi na ovaj prevod, osobito po pitanju njegove teološke tačnosti, prevod je prihvaćen i, može se reći, u danas je u upotrebi kod mnogih vernika. Vuk je ipak svojom jezičkom reformom književnog jezika umnogome osiromašio srpsku jezičku leksiku da bismo mogli valjano izraziti apstraktne, filosofske i bogoslovske pojmove kojima obiluje grčki novozavetni tekst. Ipak, Vuk je svojim prevodom Novoga zaveta podigao veliki spomenik srpskom jeziku i njegovoj kulturi (Đ. Daničić).

S druge strane, prevod Staroga zaveta iz pera Đure Daničića bio je jezički mnogo bolji. Daničić je bio izvanredan filolog, te se upravo njegov prevod Staroga zaveta može ravnati s najpoetskijim prevodima u svetu; on je neiscrpni izvor našeg jezičkog, umnogome zaboravljenog, blaga.

Posle Daničića jedino se Lujo Bakotić odvažio prevesti Satri zavet, kao i Novi, sa latinskog, i objavio ga latinicom u izdanju Biblijskog društva u Beogradu 1933. g.. Ovaj prevod je u međuvremenu doživeo i svoju ćiriličnu redakciju (Novi Sad 1997), a i izvesne dorade za srpsko čitalaštvo.
Novi zavet su preveli i profesori Novoga zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu: dr Dimitrije Stefanović (Beograd 1934.g.) i dr Emilijan Čarnić (izd. Biblijskog društva 1972. g.).

Komisija Svetog arhijerejskog sinoda je posle dugogodišnjeg rada objavila svoj prevod Novoga zaveta kao autoritativni prevod. Ovaj prevod izdaje Patrijaršija redovno izdaje, a poznat je kao sinodski prevod. Međutim, Biblijsko društvo Srbije i dalje štampa zajedno prevode Daničića i Vuka, tzv. Vuk-Daničićev prevod, kao i Daničićev prevod udružena sa sinodskim prevodom Novoga zaveta.

Narodni vođi (kao Mojsije), carevi (David, Solomon), knezovi (Jezdra, Nemija), pesnici, filosofi, proroci (Samuilo, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo i svih 12 „malih“ proroka), državnici, pa i pastiri (prorok Amos). Neki su bili poznavaoci umetnosti svoga vremena, dok su drugi bili jednostavni ribari (kao apostoli).

Druge knjige ovosvetskog porekla zastarele su, a Biblija zahvata vekove. Mnoge druge knjige se moraju prilagoditi novim životnim uslovima, a Biblija ne mora, i nju podjednako vole i stari i mladi.

Mnoge knjige imaju provincijski karakter i zanimljive su samo za ljude za koje su i napisane, što nije slučaj sa ovom Knjigom. Štaviše, niko i ne postavlja pitanje kad su ove knjige bile napisane, i na kojem jeziku, jer su one u temelju svetske kulture i civilizacije, pa tako Biblija nije više jevrejska, nego je u nas Srba – Srpska Biblija! Setimo se samo biblijskih izreka i metafora, na primer: Evina jabuka, Kain i Avelj, Matusalemov vek, jerihonske trube, Ruta kako skuplja klasje, bitka Davida i Golijata, Solomonova mudrost, Jovovo trpljenje, slepi putnik Jona, Judino izdajstvo, hristovska stradanja, nošenje krsta, Petrovo odricanje Hrista, ključevi sv. apostola Petra...

Koliko je važno zašto treba čitati Sveto pismo, isto je toliko važno znati kako treba čitati Sveto pismo. Sveti Oci, sa Svetim Zlatoustom na čelu, najbolji su vođi u tome. Oni preporučuju ozbiljnu pripremu za čitanje i izučavanje Svetog pisma. Priprema se sastoji najpre u molitvi. Moli se Gospodu da ti prosvetli um - da razumeš reči Svetoga pisma, i oblagodati srce - da osetiš istinu tih reči i život. Budi svestan da su to reči Božje koje ti On lično govori i kazuje. Molitva u vezi sa ostalim jevanđelskim vrlinama najbolje osposobljava čoveka za razumevanje Svetoga pisma.

Bog je u Svetom pismu kazao sve što je ljudima trebalo kazati. U Svetom pismu se nalazi biografija svakog čoveka. U njemu svaki od nas može naći sebe podrobno opisana i prikazana: sve svoje vrline i mane koje imaš i možeš imati i ne imati; naći ćeš puteve kojim duša tvoja, i svačija, ide od greha ka bezgrešnosti i sav put od čoveka do Boga i od čoveka do đavola. Naći ćeš načine kako da se oslobodiš greha; naći ćeš, jednom rečju, svu istoriju greha i grešnosti, i svu istoriju pravde i pravednika. Jesi li tužan, u Svetom pismu ćeš naći utehe; jesi li žalostan - radost; jesi li gnevan - ukroćenje; jesi li sladostrasan - celomudrije; jesi li nemudar - mudrost; jesi li rđav - dobrotu; jesi li zločinac - milost i pravdu; jesi li čovekomrzac - ljubav. U njemu ćeš naći lek za sve svoje poroke i mane, i hranu za sve svoje vrline i podvige. Jesi li dobar, Sveto pismo će te naučiti kako da postaneš bolji i najbolji; jesi li osetljiv, ono će te naučiti angelskoj nežnosti; jesi li pametan, ono će te naučiti mudrosti. Voliš li lepotu i muziku stila i reči, nema je lepše, ni dirljivije, no što je imamo u Jova, i Isaije, i Solomona, i Davida i Jovana Bogoslova i apostola Pavla... Tu se muzika, anđelska muzika večne istine Božje obukla u reči ljudske. (Justin Popović)

Sveto pismo treba čitati sa smirenjem, trezveno, polako. Nije dobro što neke porodice drže ovu knjigu takoreći neraspokovanu; treba nabaviti tzv. porodičnu Bibliju, i iz nje čitati povremeno, po mogućstvu zajedno sa ostalim članovima porodice.

Ako je to Vaša knjiga, možete najznačajnije tekstove podvlačiti olovkom, zatim pisati sa strane, na margini, dovoditi pročitani deo teksta s nekim drugim tekstom u Bibliji, kako bi Vaša Biblija bila živa, što ona i jeste.
Naravno, ne treba podvlačiti flomasterom, tušem ili hemijskom olovkom. I samo podvlačenje odaje inteligenciju onoga koji podvlači!

Naravno, treba početi s čitanjem prvih starozavetnih knjiga ili prvih novozavetnih knjiga. Kažu da je to slično s nekim pismom od rodbine. Svakako će se pročitati od početka idući kraju, a ne ovde-onde ili početi skoro s kraja.

Novi čitalac Svetoga pisma obično pomisli: „Biblija je tako velika knjiga! Ne znam gde da počnem i kako da nastavim!“ I to je zaista tačno ako se ne zna postupak pri čitanju.

Jedan predani čitalac ove Knjige nad knjigama je primetio: Biblija se može pročitati od knjige Postanja kao prve knjige u Starom zavetu do poslednje knjige u Novom zavetu, knjige Otkrivenja, za 78 sati! Jedan drugi čitalac je proveo 80 sati u čitanju cele Biblije! (Naravno, s prekidima).

Neko je primetio da ljudi obično znaju pojedine činjenice iz Svetoga pisma, pa se time i zadovolje. Međutim, to je za druge kao razasuta zrna bisera, koja treba spojiti u jedan venac kako bi se zapazila njegova celina.

Neke zanimljivosti iz Svetoga pisma:

1) Isus Hristos citira iz 22 starozavetne knjige;

2) Biblija sadrži 31.102 stiha, a negde oko 775.700 reči (u zavisnosti od prevoda i jezika na koji se prevodi):

3) Najduža glava (poglavlje) je 119. psalam;

4) Najkraća glava je 117. psalam;

5) Najduži stih je u Jestira (starozavetna knjiga) 8,9;

6) Najkraći stih je u Jovan 11,35 („Isus zaplaka“);

7) Najduža knjiga u Starom zavetu – Psaltir;

8) Najduža knjiga u Novom zavetu – Jevanđelje od Luke.

Zanimljivo je i to da jedna stih u knjizi Jezdrinoj, 7,21, sadrži sva slova jevrejske azbuke osim slova j (jod).