Stanovnici mestašca Vers Pon di Gar, na samom jugu Francuske, nisu mogli da izgovore nijednu lepu reč za ovu, malo je reći, čudnu familiju.

 - Neće nam nedostajati - sažeo je u kratkoj rečenici jedan od njihovih suseda, Romen, mišljenje cele okoline kada je reč o Branšijevima.

Kuća u kojoj su živeli Branšijevi nalazi se u Ulici kamenoloma. Dve crne kapije na broju 415 su zaključane. Oko jedne je omotan lanac sa katancem. Iznutra nema znakova života, niko ne odgovara. Sve deluje napušteno. Nema policijske trake niti bilo kakvog znaka da se nešto neobično dešava. Kuća je u izgradnji i svojim nedovršenim i neuglednim izgledom odudara od pravog rajskog okruženja.

 - Nisam ih viđao. Znam samo da sam im često donosio preporučena pisma - kaže za " Večernje novosti" poštar Toni i u žurbi, u pohabano spoljno poštansko sanduče, spušta koverat za Emelin Eje.

Razgovoru se pridružuje komšija Romen, koji je krenuo u džogiranje:

 - Teški su to ljudi, naročito Sebastijan. S njim je jednostavno bilo nemoguće razgovarati. Uvek je bio nervozan, svadljiv, spreman da svakog časa zapodene kavgu. Stalno smo ga opominjali zbog brze vožnje nejgovog BMW-a. Ovde ima male dece, pa smo se bojali da ne dođe do nesreće. Samo bi nam odbrusio i terao bi po svom - ističe Romen.

Branšijevi su se, prema tvrdnjama komšija, u taj kraj doselili pre desetak godina iz Istočnih Pirineja, iz istog regiona na samoj granici sa Španijom. Do pre tri godine su iznajmljivali stan u varošici, a onda su počeli da zidaju kuću. Tada su počele nevolje za okolne stanare.

Dobro ih je zapamtio i Emanuel Molijer, komšija preko puta.

 - Imam dva kapije: jedna gleda na Branšijeve, druga na Lopezove. Kada su se Branšijevi doselili, tu kapiju sam zaključao i više je nisam otvarao. Premestio sam ulaz preko puta porodice Lopez, da ne bih imao posla sa njima - priča Molijer kome je Sebastijan jednom prilikom uleteo automobilom u kapiju i razneo je.

Prema njegovim rečima Sebastijan je imao običaj i da se potuče sa đubretarima, ukoliko bi se desilo da mu ne isprazne kantu. Lepu reč, komšije nemaju ni za pse, ove ozloglašene porodice.

 - Imaju nekoliko malih, prgavih pasa. rase bišon, koji se slobodno kreću ulicom.. Napali su, tako, pre nekoliko nedelja moju kerušu Maru, pa sam morao da je branim. Tom prilikom me je njihov pas ugrizao za prst, a posledice još osećam - završava Emanuel Molijer priču o svojim susedima.

Priča se da se Sebastijan Brenši u septembru prošle godine potukao i sa žandarmom, povodom jedne optužbe koju je dobio. U javnosti su se, izgleda, slabo pojavljivali.

 - Držim jedini kafe u varošici, a videla sam ih samo jednom - kaže Kati, vlasnica kafea.

Ovih dana, celo mesto bruji o svojim sugrađanima, koji su se pročuli po zlu. O tome šta se dogodilo, meštani uglavnom saznaju iz medija. Svi se slažu da je Sebastijan Branši bio kolovođa u svakodnevnom ponašanji porodice, a da je ženski deo, ipak, na neki način, pokušavao da koliko-toliko smiri strasti, mada naglašavaju da ni one nisu bile "cvećke".

Sebastijan Branši i Aleksija Goden nisu imali zajedničku decu, a u drugi brak su doveli svoju iz prethodnih brakova. Emelin je bila Aleksijina kćerka. U mestu se priča da je policija njenoj starijoj sestri, koja živi u obližnjem gradiću Uzes, posle svega što se dogodilo, do daljeg poverila na čuvanje njenu dvogodišnju ćerku.

Otac deteta Aksel M. živi nedaleko, a njegova majka Elijan se prethodno poverila medijima da je njen sin svoje dete do sada video svega na 15 minuta.

Prema svedočenjima komšija Emelin i Aksel su se upoznali pre pet godina, a  razišli su se kada je ona ostala trudna. Aksel navodno nije znao da je Emelin trudna, a videli su se u opštini prilikom upisa deteta u matičnu knjigu rođenih.

Lokalna štampa piše da je otac video ćerku tek prošlog okotobra i to kod jednog prijatelja Sebastijana Branšija i Istočnim Pirinejima, kako bi navodno, prevarili Aksela da tamo žive.