ALO! U POSETI PORODICI POLICAJCA STRADALOG NA DUŽNOSTI
Ljudi koji su dali živote za otažbinu nisu samo broj sa značke!
„Čiko, vidiš onaj avion, ja mu mašem jer je u njemu moj tata. Kada bude stao tu, baš tu iznad naše zgrade, i otvorio vrata, moj tata će sići i ja ću ga čvrsto zagrliti i izljubiti“, otkrivajući nam svoju tajnu obratio nam se četvoroipogodišnji Stefan, sin Aleksandra Rkmana (29), jednog od mnogih policajca koji su poginuli na dužnosti. Aleksandra je 21. jula 2011. godine u Zrenjaninu hicem iz pištolja ubio Goran Petrović, prilikom pretresa kuće na osnovu naloga istražnog sudije.
„Moj sin nikad nikog neće zvati, tata,“: Sanja sa sinom Stefanom
„Moj sin je svestan da mu je otac gore na nebu, ali i dalje stalno zapitkuje kada će doći.
Gleda stalno u nebo i čim vidi avion, počne da mu maše i kaže: ‚Čekam da stane da tata
siđe‘“, priča Aleksandrova supruga Sanja
- Dan prođe, a zoru nikako dočekati ne mogu. Nema trenutka kada ne zamišljam kako bi mi sad bilo sa mojim Aleksandrom. Možda bismo imali još koje dete... I kako bismo proslavili šestu godišnjicu braka - nastavlja ona.
Usledila je sahrana, na kojoj su, osim Aleksandrovih kolega i pretpostavljenih, bili i direktor policije Milorad Veljović i tadašnji ministar policije Ivica Dačić. Dan nakon sahrane, ponovo su došli i obećali pomoć.
ALO! INICIJATIVA
Prodati „audije“, pare dati
deci poginulih policajaca
Premijer Aleksandar Vučić je najavio da će pola državnog voznog parka, koji se procenjuje na 50.000 automobila, završiti u garaži, a da će i od te polovine polovina biti prodata. „Alo!“ zahteva od nadležnih da novac od prodaje limuzina koje su do sada vozili visoki policijski funkcioneri bude usmeren u fond za pomoć deci i porodicama policajaca koji su stradali na dužnosti. Samo u poslednje četiri godine, na dužnosti su ubijena petorica policajca: Goran Đorđević (44) kod Bujanovca, Miroslav Stamenković (27) u Vlasotincu, Slobodan Cvetić (41) i Aleksandar Rkman (29) u Beogradu, Željko Zečević (31) kod Tutina i Siniša Hrnjez (39) kod Novog Sada. Više njih je teško ranjeno.
- Moram biti iskrena, pomogli su. Aleksandar i
ja smo imali kredit za ovaj stan i Dačić mi je pomogao da se otplati, a ujedno sam nakon tri meseca dobila i zaposlenje u policiji - u dahu prepričava svoju tugu Sanja Rkman.
Prema njenim rečima, više puta ju je te godine zvao i Vanja Vukić, šef Dačićevog kabineta, kako bi proverio da li joj nešto treba. Takođe je redovno zvao Boban Marković, načelnik PU Zrenjanin, a sa njim je još uvek u kontaktu.
- On je tu za nas, mislim na sebe i Stefana. On je dosta i lično pomogao i nama i Aleksandrovim roditeljima. Želim da se zahvalim svim ljudima koji su nam tada pomagali, a i sad pomažu, ali da ne budem pogrešno shvaćena, to ništa ne vredi jer moj sin nema oca, a ja supruga. Moj sin nikada neće nikoga zvati „tata“. On je svestan da mu je otac gore na nebu, ali i dalje stalno zapitkuje kada će mu tata doći. Gleda stalno u nebo i čim vidi avion, počne da mu maše i kaže: „Čekam da stane da tata siđe“. Uostalom, rekao je i vama svoju tajnu. Mogu samo da kažem da mi dan nekako prođe, a kada padne mrak i sve utihne, tada počinjem da se prisećam i razmišljam gde bismo sada bili - sa setom priča Sanja.
Prve godine od gubitka supruga, kaže, bila je polusvesna, ali je gurala napred zbog deteta.
- Na toj prvoj godišnjici, na pomen je došlo deset Aleksandrovih kolega sa načelnikom Markovićem na čelu. Na drugu godišnjicu su došli Marković i njih trojica... Ne ljutim se... Razumem... Za državu, Aleksandar je samo broj sa značke, a za ljude je bio čovek. Ako političari budu imali sluha i ako nešto urade povodom vaše akcije da se deca i porodice nastradalih policajca zbrinu, dokazaće da ljudi koji su dali živote za otažbinu nisu samo broj sa značke.
Očinsku ljubav prekinuo metak
Sanja kaže da bi država trebalo da brine za decu poginulih policajaca, makar u vidu neke stipendije.
- Moj sin je dobio očevu penziju, ali dogodio se i jedan paradoks. Sada nam je stiglo rešenje koje kaže da moramo da vratimo 90.000 dinara jer sam se ja zaposlila. Da objasnim, prema zakonu, morala sam da im javim kada sam počela da radim kako bi tu penziju smanjili za nekoliko hiljada dinara, što ja nisam znala, niti me je neko upozorio na to. Nekako sam uspela da se dogovorim da taj dug odbijaju jednu godinu i sada moj Stefan prima 13.000 dinara. Ne, nisam uopšte ogorčena na te ljude, jer to je prava mizerija u odnosu na naš pravi gubitak. Ništa materijalno me ne dotiče jer mi mnogo nedostaje suprug i Stefanu njegov otac. Moj sin će od oca dobiti ovaj stan, njegovu značku i orden, ali nikada neće dobiti očinsku ljubav, jer je ju je prekinuo metak - kaže Sanja.
-
Ivana Vreme: 16.05.2014 09:45h
Podržavam svaku akciju i brigu naših političara!
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |