Da je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević aminovao ovu akciju kojom je rukovodio lično predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, svedoči izveštaj tadašnjeg episkopa slavonskog Lukijana, koji je on podneo Svetom arhijerejskom saboru SPC. Naime, episkop Lukijan, uz detaljan opis stradanja naroda na prostoru zapadne Slavonije, navodi da je pošto su kolone izbeglica krenule ka Srbiji lično išao kod Miloševića da traži pomoć, ali da mu je ovaj odgovorio da ne brine jer „sve teče po planu“!

- Napad je izveden sa svih strana, uz učešće tri puta jačih snaga (15.000 „zengi“) uz sadejstvo tenkova, artiljerije, pa čak i avijacije. Naši su imali dva tenka i četiri topa. Iznenađenje je bilo tim veće, jer su snage RH preuzele punktove UN i odatle napale. Osim toga, vlada RSK je ispoštovala sve odluke UN, onako kako je naredio predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je stajao iza svih tih odluka... Od vrha RSK je poručeno da u slučaju ratnih sukoba naše jedinice prime prvi nalet, a da će zatim kroz dva časa doći kompletna tehnika i pomoć u ljudstvu. Časovi su prolazili, ali niko nije došao. Naši su se lavovski borili, jer su očevi branili svoju dečicu, a odrasli sinovi svoje ostarele roditelje. Negde oko 10 časova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i čak ušli i oslobodili veći deo grada. Vodile su se ulične borbe. Hrvati su se povlačili. Naši su očekivali pomoć u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali nažalost oni nisu stigli do cilja, jer je već bio prosečan put Okučani-Pakrac sa 11 sela, a 7.000 ljudi, žena i dece ostalo je u obruču. Isto se desilo i sa selom Paklenica kod Novske. Naši su dugo odolevali, ali pomoć nije stizala ni iz ostalih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli nežaleći svoje živote za svoje najmilije. Ali uzalud.

Oko 17 časova, videlo se da od pomoći nema ništa, te je počela evakuacija žena i dece, prema Bosni (RS), jer je linija odbrane počela popuštati. Ja sam trčao do radija, da ohrabrim branitelje i sprečim paniku, do komande da vidim hoće li doći pomoć, u Dom zdravlja, gde je stizalo mnogo ranjenika, u podrume-skloništa da umirim majke i decu. Za to vreme su moji sveštenici spasavali civilno stanovništvo, a pre svega decu i žene iz svojih parohija.

Prilikom evakuacije, jedini put je bio kroz šumu Prašnik putem koji su Hrvati držali pod svojom vatrom. Sveštenik iz Okučana je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivši šest rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlačio prema Okučanima, pa prema Bosni. Pomoć, videli smo, neće doći. Ustaše su ulazile u Okučane. Negde oko 22 rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja potvrdilo da možemo poći za Bosnu jer više neće biti ranjenika. To je značilo da će oni držati odstupnicu boreći se dok ne izginu. Krenuli smo. Čim smo izašli iz Okučana opazili smo po putu mnoštvo isprevrtanih traktora koje su vozili žene ili dečaci. Tela izmasakriranih žena i dece ležala su svud okolo, na stotine. Po nama je otvorena besomučna paljba. Smrt i pakao. Stigosmo do mosta na Savi. Smestili smo se kod tamošnjeg sveštenika u Gradišku. Svu noć su se čule detonacije iz pravca Okučana, da bi tek sutradan zamuknule. Znalo se šta to znači. Naši su se borili do poslednjeg. Hrvati su još uvek tukli izbeglice prema mostu čak i avionima. Još samo po neki retki srećnik je do 14, 2. maja, prešao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili. Putem od Gradiške do Banjaluke zbegovi.

Narod očajan. Oko 8.000 izbeglih, uglavnom žena i dece, 7.000 ostalo u Pakracu odakle se još čuju detonacije jer se naši ne predaju, nego se još nadaju da će stići pomoć. Oko 6.000 ljudi nema. Još 10 dana iza toga čule su se borbe sa Psunja - opisuje episkop Lukijan i dodaje:

- Ja sam sa Njegovom Svetošću i Episkopom bačkim otišao još jedino gde sam mogao - kod Miloševića, želeći da on pomogne da se zapadna Slavonija proglasi zaštićenom zonom UN. Odgovor je bio da je to dugačka procedura i da nema potrebe za brigom, jer je, reče, „autoput otvoren i narod se evakuiše uz pratnju snaga UN“ i „sve teče po planu“.

- Dok je zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. „Sve ide po planu“, kako reče predsednik, Srbije povodom masakra i pogroma u zapadnoj Slavoniji, gde živi zavide mrtvima, a zavidim im i ja - zaključio je episkop u izveštaju Saboru. Ovaj izveštaj, podnet još 1995. godine, nedavno je objavio Saborni Hram Svete Trojice u Pakracu.