alo.rs Aktuelno
INTERVJU NEDELJE
Od užeta sam napravio biznis!
Dok većina ljudi jedva čeka da završi s poslom i posveti se hobiju, Slavanu Karancu (43) pošlo je za rukom da od svog hobija napravi prilično jedinstven i profitabilan biznis.
Slavan Karanac (43) | Foto: Mitar Mitrović
U razgovoru za „Alo!“ on otkriva kako je, kombinujući veštinu zagriženog speleologa i alpiniste i znanje građevinskog inženjera, pre 18 godina osnovao firmu koja je do sada postala prepoznatljiva po specijalnosti izvođenja radova na visinama i nepristupačnim delovima objekata.
Na cilju: Slavan na ulasku u Vladivostok
Ekspedicija „Transsibir“
- Izuzev visina, strast mi je bio i biciklizam i vožnja kros-kantri trka. Tako smo 2001. gidine moj kum Dača (Damjan Marinković) i ja seli na bicikle i za tri meseca prevezli 8.000 kilometara trasom Transsibirske železnice, od Jekaterinburga do Vladivostoka, odnosno od najzapadnije do najistočnije geografske tačke azijskog kontinenta. To je putovanje u kome doživeti svet u nekoj sasvim drugoj dimenziji, vanvremenska priča koju sam uradio samo zbog sebe. Taj jedinstveni poduhvat do tada niko nije izveo na biciklima
Kako je došlo do spoja posla i hobija?
- U početku je to bilo više želja da se zadovolje apetiti za putovanjima, jer je u to vreme bila jako teška situacija. Jedva smo imali za studije, a kamoli putovanja vezana za alpinizam i speleologiju, nabavku skupe opreme... Tako da smo 1994. godine nas šestorica iz ASAK-a (Akademsko-speleološki alpinistički klub) došli na ideju da osnujemo firmu i ono što smo naučili u sportu pretvorimo u posao.
Sećate li se prvog posla kao alpiniste?
- Bilo je to pranje prozora na zgradi bivšeg „Stankom centra“, sada Zavoda za standardizaciju. I dan-danas čuvam prvi dinar koji sam tada zaradio. Sve u svemu, prvih šest-sedam godina je to bila prilično neozbiljna priča. Dođemo kod nekoga, predstavimo se i izložimo šta sve možemo da radimo i, ako nas angažuju, nismo pravili pravu ekonomsku kalkulaciju koliko svoj rad da naplatimo, već smo tražili onoliko koliko nam je trebalo za odlazak na planiranu ekspediciju i opremu za taj put. Tako se dešavalo da tražimo i po nekoliko puta manje para nego što posao zaista vredi. Bilo je ipak poštenih poslodavaca koji su nam na to ukazali, pa nas častili preko onoga što je ugovoreno.
Jedan od hobija mu je i speleologija
Šta je zatim bilo prekretnica u profesionalnoj karijeri?
- Vremenom smo se vezali za Centar „Sava“. Tamo su imali ogromne probleme s curenjem kosih fasada, s paučinom i uopšte ceo objekat je vrlo nepristupačan i sa unutrašnje i sa spoljašnje strane. Zbog toga su imali potrebu za takvom vrstom radne snage, i to kao stalno tekuće održavanje. Ujedno sam tada bio pri kraju studija i odlučio da razvijem svoju kompaniju, a ne da idem negde drugde da radim. Tada smo krenuli ozbiljnije da radimo.
Posle 18 godina u firmi je zaposleno 78 radnika. Kako birate saradnike?
- To više nisu samo speleolozi ili alpinisti. Kako smo postali ozbiljni na tržištu, te se od nas traže stručniji poslovi, onda smo počeli da angažujemo majstore sa zanatom u rukama, pa ih onda obučavamo da rade na užetu. Da bi mogli samostalno da rade s tehničkom opremom, potrebno je oko tri meseca permanentne obuke pod nadzorom instruktora. Ipak je obavezno pravilo da nikada ne šaljemo samog čoveka na teren, već uvek idu najmanje dvojica.
Mora da je teško kroz rad savladati strah od visine?
- Strah od gubitka tla pod nogama je iskonski i on ne može nestati. Kod ljudi koji se bave ovim poslom vremenom se telo ipak prilagodi tom osećaju, ali je vrlo bitno da ostane određena doza adrenalina i straha, jer nas on štiti od nas samih, to jest tera da budemo na oprezu. To podiže stepen bezbednosti i ljudima koji su bez straha i previše slobodni ne dozvoljavamo da rade. Jer definitivno su situacije u kojima se mi nalazimo rizične po život.
Da li su se dešavali neki incidenti?
- Srećom, za ovih 18 godina nismo imali nijedan incident, sve zahvaljujući visokom stepenu bezbednosti na koji insistiramo u radu.
Uvek se ima vremena i za porodicu
Na koji obavljen posao ste posebno ponosni?
- Interesantan je bio projekat sanacije dimnjaka Termoelektrane „Nikola Tesla“, Blok A, u Obrenovcu. Bio je jako oštećen i mi smo ga sanirali tako što smo lepili karbonske trake oko njega. Reč je o izuzetno laganim trakama, 50 metara je teško tek 2,5 kilograma, pa mi je bilo potpuno šokantno kako popraviti toliki objekat bez čelika i varova, samo lepljenjem nekih traka od 1,2 milimetara. Ali kako smo ušli u posao i osvojili tu tehnologiju, shvatili smo da je to vrlo inovativna stvar i sada smo lideri u Srbiji po montaži karbonskih traka, koje služe za povećanje kapaciteta betona i ozbiljnije sanacije. Izazov je, takođe, bio raditi na hidroelektranama kada vam hiljade kubika vode kulja preko glave, a uvek je bilo interesantno raditi i na Beograđanki (106 metara) i Geneks kuli (126 metara).
Imate li jaku konkurenciju na tržištu?
- Kada smo devedesetih počinjali, u Srbiji nije postojala nijedna druga firma koja se na taj način bavila visinskim radovima. Sada već postoje firme koje se ovim poslovima bave, mada ne u obimu i na način kao mi. Moja firma je i brojčano i po ukupnoj snazi najveći u tom poslu, imamo softverske alate, tehnologiju i mašine za zahtevne radove uz mogućnost da na alpinistički i speleološki način pristupimo nepristupačnom delu objekta. Zovu nas „teška artiljerija“, a svi ostali su „laka konjica“.
Strah od gubitka tla pod nogama je iskonski i on ne može nestati
Koliko vam sada biznis dozvoljava da se bavite hobijem?
- Nažalost, sve manje imam vremena za to. Pored speleologije i alpinizma, bavio sam se ronjenjem, paraglajdingom, padobranstvom... Ipak, najponosniji sam što sam ostvario svoj cilj da se popenjem na najviši vrh Južne Amerike Akonkagvu (7.000 metara), što sam uradio 2002. godine. Kada sam to završio i vratio se u Beograd, došlo je do zastoja u mojim ambicijama kada je alpinizam u pitanju.
Šta vam je u poslovnom smislu bilo izazov poput Ankogave?
- Ne postoji objekat koji je toliko visok, a da mi na njemu nismo radili. Najviši objekat u Srbiji je dimnjak na topionici u Zvečanu, 305 metara, i mi smo na njemu radili. Tako da su mi sada veći izazovi neka tehnička rešenja i način kako nešto sanirati nego puko osvajanje visina.
Nema komentara za ovu vest.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
alo.rs VIP
ALO! © 2013. Sva prava zadržana
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |
ALO! © 2025. Sva prava zadržana