Čovek koji ne skida os-meh, Nemanja Filipović (25), rođen je zdrav, ali je postao nepokretan u prvim mesecima života greškom lekara. Uprkos svemu, prešao je više kilometara od mnogih koji su zdravi i voli da naglasi da mu je životni moto: „Čovek se uči dok je živ, a svaki dan živi kao da mu je poslednji“.

- Najveći problem mi predstavlja to što živim na trećem spratu, kad treba da odem do radnje po hleb, na primer. Pogledam kroz prozor i kažem sebi: „Umorio sam se od ovog, do prodavnice koja je nekoliko metara daleko, potrebno mi je pola sata“. Kada izlazim ili ulazim u zgradu, zbog stepenica, uvek mi treba pomoć i uglavnom zavisim od porodice.

Pošto ste veoma druželjubivi, da li vam predstavlja problem da obilazite svoje prijatelje?
- Pošto većina mojih prijatelja živi u zgradi koja je slična mojoj, teško mi je da ih posećujem, pa se oni prilagođavaju meni. Odlazimo u kafiće u blizini koji su obezbedili prilaz za nepokretna lica ili idemo u šetnju koja mi je postala dnevna navika.

Da li se družite sa nepokretnim osobama, kakav je njihov pogled na svet?
- U mom društvu nema nepokretnih osoba, jer moj duh dozvoljava sebi da se prilagodi normalnim ljudima. Žao mi je što nema u mom okruženju više ljudi koji su kao ja, zarobljeni u ovim kolicima, mislim da bi se razumeli, ali to samo govori o tome koliko su invalidi diskriminisani u društvu. Ne znam čijom krivicom. Čuo sam za mladića, invalida, koji nikada nije izašao iz svog stana. Ako nemaš novac, podršku roditelja i prijatelja, teško da možeš da se prilagodiš ovom svetu, u ovom stanju.

Šta je država konkretno uradila da vam olakša život?
- Posle porodice, država mi je pružila primanja, mada, da živim sam, ne bih mogao da preživim. Dala mi je podstrek da završim školovanje, motivaciju da nastavim kao sav normalan svet. Nadam se samo da će u narednom periodu invalidi više da se uključe u sve sfere života, da se osete korisno za ovo društvo. Najveći problem je što me okolina, svojom neopremljenošću, redovno podseća da sam invalid, da sam osoba sa specijalnim potrebama. Kriza u državi utiče na sve, pa i na ljude poput mene. Čak i one beneficije koje imamo, smanjili su nam, radi štednje u državnoj kasi.

Šta se promenilo u Beogradu što se tiče opremljenosti za osobe sa specijalnim potrebama?
- Mislim da se retko šta promenilo. Nekako, svih ovih godina, stanje u državi je isto i retke su stvari koje su napravljene da bi mi olakšali kretanje. Teško mi je čak i na trotoar da se penjem, ali u poslednje vreme počeli su da prave spuštene trotoare, što je znak pomaka. Znam da je mali, ali meni mnogo znači. Tokom prelaska ulice na većini mesta su spustili trotoar, ali još uvek na delovima bitnih ulica u gradu nisu. I parking mesta koja su rezervisana za lica sa specijalnim potrebama koriste normalni ljudi, jer ne razmišljaju o drugima.

Vozite li kola, kako putujete?
- Mogu da vozim, ali ne vozim, jer je sigurnije da to drugi rade umesto mene. Da bih vozio kola moraju da imaju specijalne ručne i kočnice sa specijalnim pojasevima. Ako mene pitate, to je nešto slično svemirskoj kapsuli. Takođe, jedan od razloga zašto ne želim da vozim jeste taj što ima više loših vozača nego dobrih, pa mogu da nastradam, ne svojom nepažnjom, već tuđom.

Kako je proteklo vaše školovanje? Da li ste imali problema pri upisu u školu sa normalnom decom?
- Mogao sam normalno da pohađam Osnovnu školu „Radoje Domanović“, zatim Pravno-birotehničku školu „Dimitrije Davidović“. Išao sam i na Višu školu za saobraćaj i carinu i planiram da nastavim sa obrazovanjem. Mislim da ljudi koji su kao ja imaju veću životnu snagu i energiju od drugih. Nekako mi se čini da više volimo život. Sećam se da su me deca u školi prihvatila sasvim normalno. Bio sam zanimljiv zato sto sam „drugačiji od njih, zato što sam u kolicima.

Gde izlazite? Da li postoje mesta na koja možete sami da uđete?
- Kada izlazim noću, na mesta gde nikada nisam bio, na primer, vlasnici se začude zato što nisu imali prilike da ugoste osobu u mom stanju. Ne shvataju da ja mogu normalno da uživam kao i svi drugi. Na većini mesta na koja izlazim su prilagodili prilaz da mogu da uđem, a na mesta koja nisu, društvo mi pomaže. Inače, izgradili su kafiće koji su namešteni i za osobe poput mene, pa mogu da uđem u opštinu, kao i u crkvu na Novom Beogradu, u blizini mesta gde živim.