Gorica ima 46 godina, završen fakultet, i niz poslova za sobom, kao i većina građana Srbije, manje i više neuspešnih. Živi u Banji Koviljači sa mlađom ćerkom, trinaestogodišnjakinjom, nepokretnom majkom i nevenčanim suprugom. Njena starija ćerka, takođe sa fakultetskom diplomom, povremeno radi u Beogradu...

Sve siromašne porodice u Srbiji liče jedna na drugu, ali Goričina se izdvaja: njeno mlađe dete bolesno je od stečene hemofilije, Fon Vilebrandovog sindroma i poremećaja u koagulaciji krvi, a trajno joj je oštećen i centar za ravnotežu.
- To su retke bolesti, ali uz odgovarajuću terapiju Darija bi mogla normalno da funkcioniše i pohađa nastavu u školi. Bila je odličan đak... - kaže Gorica. Skupe lekove, međutim, Gorica, kao i roditelji ostale dece pogođene sličnim bolestima sama mora da kupuje...
Zahvaljujući dobrim ljudima, Gorica je već dva puta vodila ćerku u jednu tursku kliniku: od ukupno deset hiljada evra, njihovi prilozi pokrili su 5.500, a ostalo je Gorica našla sama.
Terapija tamo primenjena znatno je popravila Darijino zdravstveno stanje, i početkom sledećeg meseca ići će u Turtsku i treći put.
- Dobili smo 250.000 dinara za kuću, tim novcem platićemo lečenje...
A kuća? Sleže ramenima:
- Važnije je ovo...
A 11. septembra, nezadovoljna odnosom države prema deci koja boluju od retkih bolesti, uputila se u Beograd, ministru Aleksandru Vulinu.
- Tražim da se obiđu sva deca sa retkim bolestima u poplavljenim područjima, i registruje njihov položaj; tražim da se za njih obezbedi stručno staranje, lekovi i posebna hrana, u slučajevima gde je to potrebno; da se uvedu novčane kazne za njihovu diskriminaciju, a ta sredstva uplaćuju u poseban fond; da se državni službenici za diskriminaciju takve dece kažnjavaju otkazima - kaže.
Iz Banje Koviljače je na put dug 145 km krenula pešice. Iz protesta, i da bi skrenula pažnju javnosti na ovaj problem. Tek trećeg dana, posle pređenih 105 km, ministar je našao vreme za nju.