Poštovani predsedniče Vlade,

Počeću istorijskim primerom, situacijom koju sam poslednjih pet godina pažljivo proučavao iz istorijskih dokumenata.
 

Naime, godine 1940. neutralni Portugal se našao u nezavidnoj situaciji. Preko noći se pretvorio u izbeglički logor. Begunci nisu nameravali da ostanu zemlji, već im je tuda bio jedini izlaz iz zaraćene Evrope. Tadašnjeg portugalskog poredsednika vlade Oliveira Salazara, 50 godina posle njegove smrti, njegov narod i svet pamti kao kontroverznog državnika, ali jedno delo mu baš niko ne osporava, da je izbegličku krizu hendlovao mudro i humano, i svi se slažu da je ispao ljudina.
 

Predsedniče, imamo jedinstvenu priliku da pokažemo da srpsko gostoprimstvo i velikodušnost nisu samo prazne priče. Zemljom nam se šetaju izgubljeni ljudi koji su ispod kože jednaki kao mi. Neće dugo ostati kod nas. To je goloruk narod, isprepadan i tužan.

Svestan sam ja da vam je u ovom trenutku samo to još falilo. Ali, koliko god se to prećutkivalo, koliko god okretali glavu, i vi ćete uskoro na stolu imati ogroman problem tih nesrećnih ljudi. Molim vas, povedite se Salazarovim primerom i učinite da budemo humani. Za to nije potrebno mnogo novca. Dovoljne su sitne mere. Cisterne sa vodom na mestima gde se okupljaju, policija koja ne koristi silu, već ljubaznost, a za uzvrat ne traži ništa osim zahvalnog osmeha tamnopute dece. Izbeglice ne traže naš novac, njima treba osećaj da ih ne smatramo uljezima.
 

Molim vas, predsedniče, učinite da ne izgledamo kao Mađari, da smo bolji od njih. Učinite da vesti iz Srbije ne budu ružni izveštaji humanitarnih organizacija, već da nas svetska štampa pominje po dobru. I sami ćete se osećati dobro, a za sobom ćete ostaviti dobro delo po kome će vas istorija pamtiti. Takve se prilike ne ukazuju svaki dan. Iskoristite je. Učinite rodu glas. To će ceniti i vaš narod, i svet koji nas drži za lošije nego što zaista jesmo.

Dejan Tiago Stanković”