Plavokosi Amerikanac sedi u malom beogradskom kafiću kao da ima sve vreme ovog sveta. Ne žuri nigde, ne vraća se ničemu. Nečega se sam odrekao, nekoga je izgubio usput.
Jednog jutra si se probudio i odlučio da daš otkaz i prodaš sve što imaš?
- U suštini, da. Radio sam kao istraživač na Univerzitetu u Vašingtonu. Bavio sam se biohemijom i genetikom. Kada je to počelo da me guši, seo sam na bicikl i krenuo.
Tek tako? Potpuno sam?
- Ne baš. Krenuo sam sa tadašnjom devojkom. I nju sam ubedio da sve ostavi, da otkaz i pođe sa mnom.

- Nažalost, ne. Raskinuli smo usput. Stalni stres na putu i teški uslovi bili su previše. Ipak, ona je vrlo hrabra, nastavila je sama put biciklom po Evropi.
To mora da je bilo teško...

- Izuzetno. Nije lako kad si sam. Hvatali su me napadi panike kada shvatim da sam ostavio jedan život iza sebe. Sedneš na bicikl i nastaviš dalje.
Zašto si odabrao baš bicikl, zašto baš Evropu?
- Stvar izazova. Bicikl je sjajan, gorivo ne plaćam, poneo sam šator i kampujem. Evropa jer volim istoriju, a ona je prepuna raznih događaja i njihove ostatke srećem usput. Sa svakim kilometrom naučim nešto novo.
 Šta si naučio na Balkanu?
- Svašta! Zanimljivo je što me svi upozoravaju na ljude pored. Ne samo na Balkanu, eto, jedna me bakica iz Švedske mrtva ozbiljna savetovala da se čuvam Norvežana! Na Balkanu ti svaka zemlja održi malo drukčiju lekciju iz istorije, a voziš pored ruševina, minskih polja, ostataka rata. Nije mi bilo svejedno.

Zbog toga što si Amerikanac?
- Da. Plašio sam se Balkana. Ipak, shvatio sam da su ljudi ovde zadržali gostoljubivost uprkos svemu i da shvataju da u svakoj zemlji političari igraju šah našim životima. Bitno mi je to, često se oslanjam na ljubaznost stranaca.
Ljubaznost stranaca? Ima li toga još uvek, kako to izgleda?
- Ne bi verovala, ali fantastično! Evo, ja sam u Beogradu jer me momak koga sam upoznao u Sarajevu pozvao da mu budem gost, vodio me čak i u svoje selo, ne da mi ništa da platim.
Znači, sviđa ti se Srbija?
- Ona je skriveni dragulj! Srbi su jedni od najsrećnijih ljudi koje sam sreo. Lepi su i imaju najbolju hranu. Burek je sjajan, a pica vam je bolja, nego kod nas.
Moram da pitam, da li si probao rakiju?
- Joooj. Jesam. Bio sam malo nervozan pred intervju, čak sam „drmnuo“ jednu pred polazak. Rakijom sam oduševljen, a i Nikolom Teslom. Čuvam novčanicu od sto dinara da je ponesem prijateljima.
Da li si u kontaktu s prijateljima i porodicom?
- Čujem se sa svima, mada ne toliko često koliko bi oni hteli. Svi me podržavaju. Ipak, odlučio sam da se više neću vratiti. Možda samo u posetu. Svestan sam da možda neću preživeti ovu avanturu.
Da li zbog neke avanture vredi izgubiti život?
- Zavisi. Mene je ovo promenilo. Postao sam jača osoba. Neke stvari koje su me pre plašile, danas me ne brinu, jedino mi je strah da ne proživim ovaj život prosečno. Desilo mi se da trideset dana pada kiša, a prelazim od 60 do 100 kilometara dnevno, ipak za 6000 kilometara najveći problem mi je bila probušena guma.

Na kraju, da li bi poručio nekome da se upusti u ovakav podvig?
- Apsolutno! Vozio sam od Islanda, pa preko Skandinavije, Litvanije, Estonije, Poljske, Slovačke, ma, pola Evrope, na redu je Balkan, a prezimiću na farmi u Grčkoj, gde ću radom platiti smeštaj. Postalo mi je jasno - ljudi su u svojoj srži dobri. Ma gde da sam otišao, svi žele istu stvar – da u miru prožive život sa onima koje vole.