Tebi, kojoj se stopala jedva odvajaju od zemlje dok kaskaš stazom...

Tebi, koja se držiš spoljne trake i vučeš se u pogrešnom pravcu...

Tebi, koja staješ da popiješ vodu nakon svakog kruga, i koja bi verovatno stajala dvaput da postoje dve česme na oba kraja staze...

Tebi, koja obaraš pogled svaki puta kada protrčimo pored tebe...

Tebi, kojoj je odeća natopljena znojem posle samo dvadeset minuta trčanja...

... Postoji nešto što treba da znaš. Je*eno si sjajna!

Svaki mali korak koji napraviš vuče duplo veći teret nego moj i moli da ga se otreseš. Svaki krug koji istrčiš plaća dug one ponoćne užine, dezerta, piva... Napolju ima 40 stepeni, ali ti nisi dopustila da to poremeti tvoj plan. Ovo ti nije prvi dan na stazi, a sigurno neće biti i poslednji. Počela si putovanje koje će trajati ceo život, a ono je krenulo bar 12 dana pre bilo kakve novogodišnje odluke.

Trčiš bez muzike i mogu samo da zamislim kakve misli ti prolaze kroz glavu dok teraš tvoju kilažu, koja se tog trenutka smanjuje, da trči još jedan krug :

Hajdemo, stopala. Umuknite noge. Od*ebi, salo!

Samo ako bi podigla pogled kada trčim pored tebe videla bi da u njemu nema ni trunčice ponižavanja. U njemu ćeš naći samo poštovanje. Možeš ti ovo.

Kada su ljudi gori od tebe u onome što radiš, ne osuđuj ih zbog toga. Ceni da se i dalje trude. Ne poredi svoj početaj sa nečijom sredinom.

Svi smo mi drugačiji i na različitim mestima u životu.