Posle 10 dana provedenih u Cirihu i divnih utisaka, on je imao želju da ga poseti ponovo. Posle samo dve nedelje ukazala mu se prilika da tu želju ostvari i u petak u pola 8 ujutro bio je u avionu za Švajcarsku. Već oko deset sati bi pio sa tetkom kafu u restoranu koji ona drži sa mužem da se, po dolasku na ciriški aerodrom, plan o opuštenom vikendu nije srušio kao kula od karata.

- Predao sam pasoš na šalteru pasoške kontrole i odmah su mi zatražili dokaz o povratnoj karti, što je regularna procedura pri dolasku u ovu zemlju. Ipak, kad je devojka na šalteru videla da mi je pasoš star jedan dan i još uvek nemam nijedan pečat u njemu, upitala me je koliko novca imam kod sebe. Odgovorio sam da imam 150 franaka, jer idem na vikend kod tetke, a ona me je bledo pogledala i rekla da sačekam. Ništa mi nije bilo jasno, jer sam i prošlog puta poneo sličnu sumu - čudi se Kragujevčanin.

Kako mu je devojka sa šaltera objanila, za turističku posetu Švajcarkoj vam je potrebno 100 franaka dnevno, što je odmah bacilo sumnju na njega da je došao u Cirih da radi. Ubrzo potom se pojavio švajcarski policajac, koji ga je odveo u malenu sobu za saslušavanje, ispred koje je sedela Kineskinja izgledajući veoma umorno.

- Izgledala je kao da baš dugo tu sedi i čeka, pa mi je prošlo kroz glavu: "Nadam se da neću čekati toliko dugo kao ona". Objasnio sam policajcu da idem kod tetke u posetu i da sam poneo dovoljnu sumu novca za trodnevni trošak, imajući u vidu da imam obezbeđen smeštaj i hranu. Pokazao sam mu poruku u telefonu koju mi je tetka poslala, sa adresom do koje taksi treba da me doveze, ali se ispostavilo da je to adresa restorana koji drže tetka i teča, što je samo povećalo njihovu sumnju da sam došao zbog zarade. Tad sam shvatio da ću završiti kao Kineskinja koja sedi ispred - objašnjava U. K.

Policajci su posumnjali da je on pri prvoj poseti Cirihu našao "šemu" za posao i da se sad vraća da radi "na crno", bez radne vize i namere da se vrati u Srbiju. Posle dugog ubeđivanja, uzeli su mu otiske i slikali su ga, poput pravog pravcatog kriminalca i ubrzo nakon toga mu uručiili papire o deportovanju nazad u Srbiju.

Kako su svi pokušaji njegove tetke da ga puste u zemlju propali, potpisao je dokumenta samo da bi se agonija završila. Nije imao predstavu da je agonija tek tad počela, jer je zbog svih zauzetih mesta u na večernjem letu za Beograd, morao da prespava na treminalu do ujutru.

- Odveli su me do terminala u kojem su bili azilanti i rekli mi da sačekam i da će mi neko prići i reći šta treba da radim. Šest sati sam se šetao, mrtav gladan, čekajući. Pokušao sam dva sata da odspavam na stolicama, ali sam se samo ukočio. Kako me niko nije prepoznao, otišao sam do recepcije terminala i pitao o čemu se radi. Žena koja tu radi me je začuđeno pitala: "Pa zar ti nisu rekli da mi se javiš?". Objasnila mi je gde mogu da spavam, jedem i da se istuširam, ali tad mi je već sve preselo - kaže Kragujevčanin.

Ostatak priče o gunguli koju je preživeo ovaj Kragujevčanin možete pročitati OVDE.