alo.rs Aktuelno
POTRESNO!
"Roditelji su od mene napravili beskućnika!"
Pristojno odeven, čist, uredan i povrh svega miran i srdačan, Tebor Dinčić (22) na prvi pogled odgovara opisu finog mladića iz komšiluka. Ono što njega ipak izdvaja iz takvog klišea jeste bolna činjenica da je Tebor beskućnik koji već 14 godina sam obitava po beogradskim ulicima i privremenim skloništima bez struje i vode.
- Ulica je velika škola. Ili ćeš da budeš probisvet i narkoman ili normalan čovek. Ako si normalan, na ulici niko neće da te dira, ako nisi, svako će da te napada i pljuje. Ja sam sam, bez ičega i bez ičije podrške i zaštite, pa moram da budem miran - obrazlaže Tebor svoj životni nauk na početku razgovora za “Alo!”.
Tebor Dinčić: Dečko iz komšiluka | Foto: Vesna Lalić
Kako je došlo do toga da postaneš beskućnik?
- Kad sam bio mali, roditelji, starija braća Saša i Scile i ja živeli smo Dalmatinskoj ulici, u stanu koji je moj tata Duško nasledio od svog pokojnog oca. Išao sam u osnovnu školu “Vuk Karadžić” i jednog dana, kada sam se vratio sa nastave, u dvorištu zgrade zatekao sam sve stvari iz kuće. Mama Vesna mi je rekla da nas iseljava Centar za socijalni rad. Imao sam tada osam godina i nisam baš razumeo zašto se iseljavamo, ali kada sam video ogoljene zidove u praznom stanu koji napuštam, shvatio sam da ostajem bez doma. Bilo mi je tada mnogo teško i toga ću se uvek sećati.
- Kad sam bio mali, roditelji, starija braća Saša i Scile i ja živeli smo Dalmatinskoj ulici, u stanu koji je moj tata Duško nasledio od svog pokojnog oca. Išao sam u osnovnu školu “Vuk Karadžić” i jednog dana, kada sam se vratio sa nastave, u dvorištu zgrade zatekao sam sve stvari iz kuće. Mama Vesna mi je rekla da nas iseljava Centar za socijalni rad. Imao sam tada osam godina i nisam baš razumeo zašto se iseljavamo, ali kada sam video ogoljene zidove u praznom stanu koji napuštam, shvatio sam da ostajem bez doma. Bilo mi je tada mnogo teško i toga ću se uvek sećati.
Tebor Dinčić: Beskućnik od malih nogu | Foto: Vesna Lalić
Zašto ste izbačeni iz tog stana?
- Kasnije sam shvatio da u stvari nismo bili isterani, nego su majka i brat Scile bili za to da se taj stan proda da bi, kao, kupili nešto bolje. Otac je već tada mnogo pio, bio je alkoholičar, pa su ga lako na to nagovorili. Međutim, od toga ništa nije bilo. Video sam da majka i brat mnogo troše pare i ja sam se oprostio od toga da ćemo opet imati dom.
- Kasnije sam shvatio da u stvari nismo bili isterani, nego su majka i brat Scile bili za to da se taj stan proda da bi, kao, kupili nešto bolje. Otac je već tada mnogo pio, bio je alkoholičar, pa su ga lako na to nagovorili. Međutim, od toga ništa nije bilo. Video sam da majka i brat mnogo troše pare i ja sam se oprostio od toga da ćemo opet imati dom.
Šta se potom desilo?
- Odatle sam sa majkom otišao da živim kod nekog čoveka u jednom ritu u predgrađu Pančeva, gde žive Romi. Posle nekog vremena više nisam mogao da se švercujem po vozu da bih išao u svoju školu, pa sam jednom posle nastave ušao u neku zgradu i tu ostao da prespavam. Tako je bilo mesec dana, dok me nije primetio komšija, stanar te zgrade, i pozvao policiju. Odveli su me u dom za maloletnike “Vasa Stajić” na Voždovcu, ali sam odatle kroz nekoliko meseci pobegao. Nisam se slagao sa ostalom domskom decom. Za razliku od njih, ja sam bio miran, nisam krao niti se tukao po ulici. Išao sam u školu, tamo se hranio jer je moja razredna plaćala za mene, znala je u kakvoj sam situaciji. Tako je bilo dok me posle četvrtog razreda nisu prebacili u specijalnu školu “Boško Buha”.
- Odatle sam sa majkom otišao da živim kod nekog čoveka u jednom ritu u predgrađu Pančeva, gde žive Romi. Posle nekog vremena više nisam mogao da se švercujem po vozu da bih išao u svoju školu, pa sam jednom posle nastave ušao u neku zgradu i tu ostao da prespavam. Tako je bilo mesec dana, dok me nije primetio komšija, stanar te zgrade, i pozvao policiju. Odveli su me u dom za maloletnike “Vasa Stajić” na Voždovcu, ali sam odatle kroz nekoliko meseci pobegao. Nisam se slagao sa ostalom domskom decom. Za razliku od njih, ja sam bio miran, nisam krao niti se tukao po ulici. Išao sam u školu, tamo se hranio jer je moja razredna plaćala za mene, znala je u kakvoj sam situaciji. Tako je bilo dok me posle četvrtog razreda nisu prebacili u specijalnu školu “Boško Buha”.
Tebor Dinčić: Shvatio sam da moram sam da se borim. | Foto: Vesna Lalić
Kako si i gde sve živeo od kako si napustio majku i dom?
- Živeo sam svuda pomalo. Shvatio sam da majka ne može ništa da uradi jer je još tada bila invalid, od šloga joj je cela strana tela oduzeta, a brat Scile nije želeo ništa da pomogne. Otac alkoholičar nestao je na svoju stranu, a drugi brat, Saša, otišao je da živi uz podršku organizacije za mentalno nedovoljno razvijene osobe. Shvatio sam da sam sam, prepušten sam sebi. Počeo sam da se borim, šta ću da pojedem, da obučem. Odlazio sam u školu, a kad izađem, lutam... Spavao sam po raznim zgradama dok me ne izbace, bio sam se uselio u jednu staru trafiku kod stadiona OFK, a poslednjih nekoliko godina sam u opštinskoj napuštenoj zgradi u Višegradskoj ulici, bez struje i vode, a malter sa zidova se guli.
- Živeo sam svuda pomalo. Shvatio sam da majka ne može ništa da uradi jer je još tada bila invalid, od šloga joj je cela strana tela oduzeta, a brat Scile nije želeo ništa da pomogne. Otac alkoholičar nestao je na svoju stranu, a drugi brat, Saša, otišao je da živi uz podršku organizacije za mentalno nedovoljno razvijene osobe. Shvatio sam da sam sam, prepušten sam sebi. Počeo sam da se borim, šta ću da pojedem, da obučem. Odlazio sam u školu, a kad izađem, lutam... Spavao sam po raznim zgradama dok me ne izbace, bio sam se uselio u jednu staru trafiku kod stadiona OFK, a poslednjih nekoliko godina sam u opštinskoj napuštenoj zgradi u Višegradskoj ulici, bez struje i vode, a malter sa zidova se guli.
Od čega si se za sve to vreme izdržavao?
- U početku su mi pomagali drugovi iz škole, davali mi neke stvari i hranu, knjige i novac za sveske. Međutim, oni sad svi rade i imaju porodice i svoje obaveze, pa se retko viđamo. Radio sam razne poslove, i na građevini i u perionici, ali sve je to mnogo teško, pogotovu kad posle toga nemaš gde ni da se istuširaš. Onda sam neko vreme volontirao u humanitarnoj organizaciji “Karitas” i, pošto je njima stizala odeća, posteljina, peškiri i slično, nešto od toga sam dobjao da prodajem na pijaci i malo zaradim. Prodavao sam i kineske parfeme na ulici, ali ne vredi, juri te inspekcija i oduzima robu. Nedavno sam našao novi posao i sada prodajem časopis “Lice ulice” sa bratom Sašom i njegovim drugarima. Zaradim od toga nekad 100, nekad 500 ili 600 dinara dnevno, zavisi kako ide prodaja. Od tog novca se hranim. Kad je baš hladno, idem u igraonicu da se ugrejem.
Tebor Dinčić: Ljut sam na roditelje, ceo život su mi upropastili! | Foto: Vesna Lalić
Da li si se obraćao nekim državnim institucijama za pomoć?
- Obraćao sam se Centru za socijalni rad, išao kod njih i sam i sa majkom, ali su mi uvek govorili da ne možemo dobiti niti stan niti bilo kakvu socijalnu pomoć jer smo već imali stan i prodali ga. Tražio sam im jednokratnu pomoć od 7.000 dinara da preživim. Željan sam da se najedem, makar neku paličinku da kupim, nešto da skuvam na plinskoj boci koju sam dobio. Nisu mi odobrili, a zašto, ne znam. Ništa mi tamo nije jasno, a oni se i ne trude da mi objasne. Socijalna radnica sve radi na brzinu, izdeklamuje šta mi sve treba i ćao. A ja nemam ni ličnu kartu, ni zdravstvenu knjižicu, niti primam ikakvu socijalu da bih mogao to da izvadim. Zato u Centar za socijalni rad više ne idem, neću nikoga da molim.
- Obraćao sam se Centru za socijalni rad, išao kod njih i sam i sa majkom, ali su mi uvek govorili da ne možemo dobiti niti stan niti bilo kakvu socijalnu pomoć jer smo već imali stan i prodali ga. Tražio sam im jednokratnu pomoć od 7.000 dinara da preživim. Željan sam da se najedem, makar neku paličinku da kupim, nešto da skuvam na plinskoj boci koju sam dobio. Nisu mi odobrili, a zašto, ne znam. Ništa mi tamo nije jasno, a oni se i ne trude da mi objasne. Socijalna radnica sve radi na brzinu, izdeklamuje šta mi sve treba i ćao. A ja nemam ni ličnu kartu, ni zdravstvenu knjižicu, niti primam ikakvu socijalu da bih mogao to da izvadim. Zato u Centar za socijalni rad više ne idem, neću nikoga da molim.
Mogu li ti bar neki prijatelji još pomoći?
- Imam komšinicu koja je dobra prema meni i zimi me nekad pusti da se okupam kod nje. Dobar sam i sa drugim komšijama, daju mi da natočim balone sa vodom ili lek kad se razbolim. A pre četiri godine sam imao i šugu, dobio sam zbog prljavštine u toj zgradi gde živim. Bilo je leto i prašina, a ja nisam mogao da održavam higijenu kao normalan čovek. Strašno me je to svrbelo, a otišao sam kod doktora tek kada sam video žive rane.
Viđaš li nekad roditelje i braću?
- Sa Sašom se viđam jer zajedno prodajemo časopis, a kod Scileta ne idem, on živi sa devojkom. Otac i majka su već neko vreme u domu u Kumodraškoj i odem ponekad vikendom da ih obiđem, ali nije to to. Odrastao sam i znam šta su mi roditelji uradili. Ljut sam na njih, ceo život su mi upropastili. Krivo mi je što su tako postupili, prodali naš stan i oterali me na ulicu. Da nisu to uradili, možda bih i ja sada imao ko svaka druga deca makar neku svoju sobu iz koje niko ne bi mogao da me izbaci.
Imaš li bar neku nadu da ti se život može poboljšati?
- Ne može meni više niko da pomogne. Kad Centar za socijalni rad više od deset godina nije hteo ništa za mene da uradi, nemam ja više nikakvu nadu. Opredelio sam se da trpim i ćutim. Na mnogo sam velikoj nuli i čoveku treba baš mnogo da se iz toga iščupa.
Tagovi:
-
cica Vreme: 31.03.2013 20:23h
Momak ostavlja utisak vaspitanog i dobrog mladica!Valjda ce neki "cika sa parama" da procita ovaj clanak i ponudi mu kakav-takav pristojan posao.Navijam za njega!
-
Lidija Vreme: 31.03.2013 20:46h
Pokrenite neku akciju kako bi pomogliovom momku i njemu sličnima!!!
-
33 Vreme: 31.03.2013 20:48h
oduzmite tajkunima i dajte ovakvim ljudima ,
-
Sweetatz Vreme: 31.03.2013 21:03h
Pa nije on kriv zbog roditeljskih grešaka, strašno. Socijalna služba izgleda služi samo da se zaposlenima isplati plata za nerad, bruka i sramota!
-
nata Vreme: 31.03.2013 21:08h
Kakva strašna priča! Kakav divan mladi čovek koje se toliko dugo vremena bori sam. Zar je moguće da država i društvo ne mogu da mu pomognu?!
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
alo.rs VIP
ALO! © 2013. Sva prava zadržana
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |
ALO! © 2024. Sva prava zadržana