Vladika Jovan, koji sledeće nedelje u organizaciji Srpskog nacionalnog veća predstavlja svoj magistarski rad, knjigu “Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”, razlikuje se od stereotipnog crkvenog lica. Aktera beogradske, ljubljanske i zagrebačke scene, ljudi s kojima se susretao, izlazio i sarađivao 80-ih, rado se priseća. S brojnima je ostao u dobrim odnosima i bili su njegovi gosti. Na primer,  u emisiji "Deca Apokalipse" koju je vodio na crkvenom Radiju Svetigora.

Kako je, dakle, rok kritičar postao vladika?

- I ja bih voleo to da znam. Ne upravljamo mi baš u potpunosti svojim životom. Postoji tajna struja života koja se oseća intuitivno. Ono što sam i sam osetio bilo je celim bićem i sumnjam da bi se moglo objasniti racionalnim razlozima. U tom smislu, pokušavam i da ne objašnjavam, ali sam Hrista doživeo na bezbrojne načine.

Rođen 1965. godine u Zenici, Jovan Ćulibrk za sebe kaže kako je pripadnik prekretničke generacije, generacije koja je gledala kraj jednog sveta.

- Nisam siguran, doduše, da smo videli početak drugoga. Priča naše generacije može se uporediti sa onom antologijskom scenom na kraju "Blade Runnera" kad Rutger Hauer sedi na krovu i govori kako je video čitav kosmos u samo četiri godine življenja; svedočio rađanju supernove, sedio na ramenu Oriona, video Tannhauserovu kapiju... Taj film nastao je u trenutku kad se svet radikalno menjao, ne samo svet socijalizma i komunizma, nego i Zapad. Ta scena srž je priče o mojoj generaciji.

Prve godine života, kao Neven Ćulibrk, proveo je u Travniku, osnovnu i srednju školu završio je u Gradiški. Prozor u svet bili su mu filmovi, knjige i muzika, a svet se vrteo oko časopisa Džuboks. Ljubav prema umetnosti, želja da pronikne u suštinu umetničkog dela i otkrije ključ njegovog tumačenja, bili su razlozi zbog kojih je upisao književnost u Banja Luci. Poslednje dve godine studija završio je u Zagrebu gde ga je, priča, privukla jaka katedra tadašnje jugoslavistike, ali i scena oko Poleta i njihov način pisanja o pop-kulturi.

 Ljubav prema književnosti neka je praiskonska žeđ za spoznajom koju nikada do kraja ne možete ugasiti.

Iz toga doba ostala je i fascinacija Joy Divisionom i Ianom Curtisom.

Nešto je kosmički nestalo sa njegovom smrću. Mislim da stoji ona da je tada pop-kultura kakvu poznajemo završila. Dejan Kršić svojevremeno me upozorio na najvažniji tekst Fredrikaa Džejmsona "Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma". Džejmson u tom tekstu, uz ostalo, govori kako svaki novi medij mora proći celu istoriju da bi zauzeo svoje mesto i došao u fazu da može da reciklira sopstvenu istoriju. Pop-kultura, tj. muzika, u samo dvadesetak godina od pojave roka do pojave panka i novog talasa uspela je da kompromituje celu istoriju Zapada i došla u fazu da se može baviti sopstvenom istorijom. Na tom se tlu pojavio Ian Curtis, mladi čovek sa hiljadu godina bremena istorije na svojoj duši.