Lektor Svetlana Slijepčević (28), koja radi kao istraživač na Institutu za srpski jezik, svakodnevno se bori da održi kulturu srpskog jezika živom. Nedavno je izdala i zbirku priča „Život iz nehata“, koju će u sredu predstaviti na Sajmu knjiga.

Koliko su Srbi pismen narod?
- Za nas važi da smo kao nacija nepismeni, i ima tu istine. Ono sa čime se ne slažem jeste ocena koja se često provlači po medijima da se taj problem decenijama pogoršava. Uvek ističem da mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi da smo danas nepismeniji nego pre, naročito kada uzmemo u obzir da imamo više obrazovanog stanovništva nego pre 40 ili 50 godina. Možda se taj broj i ne povećava drastično, a možda je stvar u tome da smo danas više nego ranije, zbog sve većeg broja medija, društvenih mreža, izloženiji primerima nepismenosti.

Šta je tome razlog?
- To što se naša pismenost zasniva na internetu, medijima, raznim časopisima, magazinima. Knjige gotovo niko da ne čita. Školski sistem koji treba da nauči pismenosti je potpuno podriven. Jezička politika ne postoji. I to sve stoji, međutim, to su sada već više floskule koje se stalno ponavljaju, i samo konstatovanje problema nije rešenje. Sa druge strane, to je negde i pitanje visoke politike i činjenice da smo siromašna zemlja, da smo stalno u krizi. Da imamo nestabilnu ekonomiju i privredu, a nuspojava toga je da kultura i obrazovanje zbog toga godinama stradaju, jer nisu profitabilne delatnosti, pa se njima posvećuje malo pažnje. Prosto, posledica opšte krize je takva.

Ranije su časovi srpskog jezika bili obavazni svakog dana, današnji srednjoškolci srpski uče tokom tri časa nedeljno, a često imaju i više časova stranog jezika. Smatrate li da je to problem?
- Naravno, i to veliki. Ali ono što meni posebno smeta je što se gramatika uči samo u osnovnoj školi, dok se u srednjoj učenje u okviru predmeta srpskog jezika svodi na književnost. To je dug period, pa i ne čudi što se kasnije mnoga pravila zaborave. Takođe, jezik se kasnije ne izučava ni na jednom fakultetu van Filološkog, a trebalo bi, jer mnoge profesije zahtevaju odlično poznavanje maternjeg jezika.

Koja struka važi za najpismeniju, da li su to prosvetni radnici, advokati, novinari...
- Pismenost nema mnogo veze sa obrazovnim nivoom, društvenim statusom, baš kao ni sa profesijom. Rekla bih da su najgora kategorija ljudi, što se pismenosti tiče, poluinformisani, ili pogrešno naučeni. Zablude koje oni imaju vuku korene još iz osnovne škole, a nedostatak znanja nadoknađuju samouverenošću.

Koliko su nam deca pismena?
- Kakva je situacija sa školskim sistemom više znam iz perspektive nekog ko radi lekture udžbenika srpskog jezika, redakture, recenzije. Nisam mnogo zalazila u škole, ali primećujem da je način pisanja mlađe populacije na putu da se potpuno iskvari. Tehnologije ruše i ono malo ispravnosti u pisanju i govoru koju su stekli u osnovnoj školi. Takođe, zakon brzine ili ekonomičnost vremena prevladavaju zakon pismenosti, ali to generalno važi za sve, ne samo za mlađe generacije.

Kako i zbog čega se pravopis vremenom menja? Nešto što su ranije generacije učile da se piše na jedan način, današnje uče da pišu na drugi.
- Zato što se jezik tokom vremenom menja, pa samim tim i normativna pravila, i to je normalno. Najnoviji pravopis star je četiri godine. Pre toga koristio se onaj iz 1993, a taj se pak oslanjao na pravopis od pre gotovo pola veka. Pravopis se menja jer on stvar dogovora, društvena konvencija, a ne nešto nepromenljivo.

Sve je više upliva stranih reči i izraza, a ljudi se češće odlučuju za upotrebu tuđica nego domaćih reči. Ivent za događaj, dejt za sastanak, like, fejv, sms... Zbog čega je to tako i hoće li nam vremenom to ugušiti naš jezik?
- Često u medijima čitam tekstove u kojima određeni ljudi brinu o tome da će srpski jezik nestati zbog sve većeg upliva stranih reči. Međutim, taj upliv nije problem samo srpskog, već i svih drugih malo rasprostranjenih jezika. U Francuskoj, recimo, postoji zakon po kome jedna pesma ne može sadržati više od 50 posto stranih reči. Možda bi i kod nas mogli uvesti sličan zakon, ali strepim kako bismo se sporazumevali, s obzirom na to koliko koristimo tuđe reči i izraze. Lično u tome ne vidim nekakav problem. Ne možemo usvojiti određeni pojam ako za to nemamo reč. Preterana upotreba svakako škodi, naročito ako imamo svoju reč za određeni pojam, ali ljudi to jednostavno vole.