Šta vas je navelo da ostanete u Hitnoj pomoći?
- Jedna od mojih prvih intervencija je bila presudna. Ekipa Hitne pomoći svaki dan odlazila je do jedne mlade majke koja je imala rak. Slika koju nikada neću zaboraviti - krevet u kome leži bolesna žena, a pored nje krevetac s bebom. Kao mladi doktor odlučila sam da sednem pored nje. Uzela sam je za ruku, a ona je sva gorela. Svaki deo tela ju je boleo. Iz nje su svetlele krupne oči. Posle nekoliko rečenica pitala me je: „Molim vas, recite mi da li ću dočekati da moj sin krene u školu?“. Kratko sam je odgovorila: „Do toga vremena ćeš poživeti, a za dalje ne znam“. Ta rečenica joj je dala snage da se onako bolesna podigne iz kreveta i da mi čak mahne kada sam odlazila. Sledeći dan su nam javili da ne dolazimo jer je žena umrla. Nesrećna žena je čekala da joj neko kaže lepu vest kako bi mogla dušu da ispusti. Tada sam odlučila da ću svoj životni vek provesti u Hitnoj pomoći.

Ima li onih pacijenata kojima ste više od lekara?
- Verovali ili ne neki ljudi se prosto vežu za nas. Prate kada ko od nas radi i tada nas pozivaju. Neki da bi nam čuli glas i da kažu da su dobro. Neki da se požale na svoje najmilije da su ih zaboravili, drugi da se pohvale radosnom vešću. Bar jednom mesečno u ambulantu Hitne pomoći dolaze nam pojedini ljudi kako bi nas videli ili proverili svoje zdravstveno stanje. Govore mi da je „osmeh sve ređi među lekarima“.