Svedočenja koja prenosimo neka budu još jedan pritisak na Srbiju, kao državu žrtvu kasetne municije, da se konačno pridruži zemljama koje su već parafirale ovaj međunarodni sporazum. Da sramota bude veća, među njima su i mnoge države NATO pakta.

- Bio sam u bašti kada sam začuo da nešto puca. Video sam dim iz pravca Banovine. Onda sam pogledao u nebo i iznad sebe video mali padobran sa žutom bombom kako mi se približava. Instiktivno sam se bacio na zemlju i pokrio glavu rukama. Bomba je pala pored mene i eksplodirala tako da se sve zatreslo. Sećam se da sam bio ceo zatrpan zemljom. Istrčao sam na ulicu da potražim sina, koji je minut ranije izašao. Na ulici je nastao haos. Mrtvi i ranjeni su ležali na sve strane. Toga dana u Šumatovačkoj i okolnim ulicama poginulo je osmoro Nišlija. Jedan prodavac rakije, koji je svakoga dana sedeo u ulici, ležao je mrtav. Ljudi su dozivali u pomoć, onako u šoku, goreli su krovovi kuća i automobili. I kod ambulante je bilo mrtvih. Na uglu ulice poginula je trudnica. Bilo je strašno - priseća se Pantić strašnog događaja u kojem mu je delić bombe proleteo dva centimetra od glave.

Iznenadio se kada je u kući na zidnom satu našao geler kasetne bombe koji se zario u mehanizam i zakočio sat na 11.20, tačno na vreme napada. I danas čuva taj geler kao uspomenu.

Pet dana kasnije, na slavu Svetog Vasilija Ostroškog, Niš je zasut i drugi put “žutim ubicama”. Gađano je još podmuklije - u najgušće naseljeni deo Niša Duvanište. Uz neverovatnu sreću, niko nije stradao, pa žitelji tog dela Niša taj datum slave kao svoju slavu. Ipak, godinu dana kasnije od zaostale kasetne bombe u Duvaništu poginuo je Vladimir Jovanović. On je, obrađujući baštu, ašovom zakačio bombu i stradao na licu mesta, na kojem je pre godinu dana bio ranjen od kasetne bombe. Kasetne bombe pronalažene su kasnije i na krovu hale “Čair”, na krovu zgrade Patologije u KC Niš, u okolini Šumatovačke ulice, u kojoj su i danas vidljiva oštećenja na fasadama od gelera kasetnih bombi.

- Bila je to 107. kasetna bomba, poslednja koju je trebalo da uništimo tog dana. Kleknuo sam do nje i još je nisam ni dodirnuo, a ona je eksplodirala jer se aktivirao seizmološki upaljač. Video sam da nemam desnu ruku, krv iz nje je liptala kao iz baštenskog kabla. Neobjašnjivo, ustao sam i potrčao iako mi je jedna noga bila skroz pokidana - seća se Vučković, koji je počeo da se bavi ovim opasnim zanimanjem u vojsci još 1986. Probudio se tek u bolnici posle operacije i video da nema ni levu ruku.

- U momentu tragedije ćerka je imala 10, a sin pet godina. Najteže mi je pala misao da neću više moći nikada kao ranije da pomilujem svoju decu, da ih uzmem za ruku i prošetam. Kada sam se posle šest meseci vratio iz bolnice, nisam hteo da izađam na ulicu bez proteza. Nije mi bilo prijatno da me ljudi vide bez ruku. Da porodica nije stala uz mene, ko zna šta bi bilo. Ali i supruga i deca, koja su morala prerano da odrastu, podržali su me. Supruga Dušica mi je rekla: „Ne sekiraj se što nemaš ruke. Uvek imaš moju ruku“. Deca su bila tu oko mene da mi pomažu da obučem cipele, vežem kravatu. Posle osam godina, oslobodio sam se proteza i nemam problema da bez njih izađem na ulicu - ispričao je Vučković, koji, iako bez šaka, sam pije kafu, pali cigaretu, uzima čašu i obavlja veliki broj svakodnevnih poslova bez ičije pomoći.

- U Oslu 2008. ratifikovana je konvencija o zabrani kasetne municije, koju je potpisalo 111 zemalja, a 71 je ratifikovala taj sporazum. Mnogo se loše osećam zbog toga što Srbija do danas nije potpisala taj akt. To je jedno od retkih pitanja na koje ne znam odgovor. Neka političari kažu razloge zbog čega to odbijaju da učine. Najveći humanitarni cilj mi je da se zabrani kasetna municija i da više ne bude žrtava. Želja mi je da jednog dana moji unuci Anđela i Bogoljub, kao i sva druga deca, mogu bilo gde slobodno da hodaju po ovoj zemlji - poručio je Vučković.