INTERVJU NEDELJE MATIJA KOPAČEK (49), PRODAVAC STARIH TELEFONA NA BAJLONIJEVOJ PIJACI
Strah me da će 2014. da bude još gora!
Matija Kopaček (49) iz Apatina već pet godina prodaje stare modele mobilnih telefona na Bajlonijevoj pijaci, u centru Beograda. Deset godina stare „motorale“ i „nokije“ prodaje za 100, 200, 300 dinara. Kako kaže, mesečno zaradi između 4.500 i 5.000 dinara. Uprkos ekstremno teškim uslovima u kojima živi, Matija je optimista i raduje se novogodišnjoj noći, za koju će, kako kaže, spremiti pasulj i pitu bundevaru i provešće je sam uz filmove.
Matija Kopaček | Foto: D. Milenković
U razgovoru za „Alo!“, Matija, koji na pijaci među kolegama i mušterijama važi za čoveka koji ima srce i dušu, priča za „Alo!“ o teškom siromaštvu sa kojim se suočavaju on i mnogi drugi prodavci na pijaci.
Kako ste počeli da se bavite prodajom starih telefona?
- Ja sam iz Apatina, gde sam i u preduzeću „Metal Apatin“ radio 20 godina. Kada je firma otišla pod stečaj, našao sam posao kod privatnika u pekari, što je, inače, moja struka. Tu sam ponekad radio i 18 do 20 sati dnevno, za platu od oko 20.000 dinara. Posle toga, prešao sam u salon nameštaja. Nosio sam i sklapao nameštaj, radio sve što treba... A onda sam se razboleo. Imao sam operaciju žučne kese. Kada sam se vratio na posao, šef mi je u društvu svoje žene i dece rekao: „Znaš, ti si sad bolestan, nije dobro za tebe da nosiš nameštaj“, i dao mi otkaz. Od tada sam počeo da radim na pijaci.
Kako je izgledao početak?
- Dve godine sam iz Apatina dolazio da prodajem telefone. Počeo sam sa dva, a vidite koliko sada imam. Donosio sam i neke krpe i dronjke od kuće i tako je sve krenulo. U međuvremenu sam naučio čak da popravljam telefone... Uzimao sam stare, neispravne telefone, menjao im delove, popravljao ih i evo već pet godina sam ovde.
Kupci su ljudi kao ja, oni koji nemaju para: Matija sa novinarkom „Alo!“ | Foto: D. Milenković
Koliko zarađujete mesečno?
- Zarada je nikakva. Ima nas prilično na pijaci, a i ovi telefoni su jeftini. Ne možete ih prodati za velike pare. Koštaju po 100, 200, 300 dinara... Evo, ovaj „soni erikson“ je, na primer, 100 dinara, sa garancijom da je neispravan. (smeh) Desi se da dnevno zaradim i 1.500 dinara, ali često se kući vraćam i bez dinara u džepu. U proseku mesečno zaradim od 4.500 do 5.000 dinara.
Kako preživljavate sa tim parama?
- Pomažu mi sin, sa kojim živim, i brat. Inače, ne bih mogao...
Još uvek ima onih koji poštuju prave vrednosti!
Da li vam dobrostojeći ljudi traže stare telefone?
- Ponekad, ali retko. Desilo mi se jednom da mi je došao jedan advokat, u odelu i traži onaj veliki stari „simens“ sa antenom. Imao sam. On me pita: „Koliko košta?“, a ja kažem: „100 dinara“. Rekao mi je da je to odličan telefon i pokazao mi ogromnu „motorolu“, koju je do tada koristio. Odgovorio mi je: „Potcenjujete taj telefon“, i dao mi 500 dinara. Posle toga sam otišao kući. To mi je bila dovoljna zarada za taj dan.
- Na duvan i delom na račune. Ali, nemam dovoljno. Struja me izađe oko 7.000, komunalije oko 1.000. Iznajmljivanje stana 80 evra. Imam fiksni telefon koji ne koristim, ali ga plaćam. Živim na Karaburmi. To je mali stan. U brdu. Meni ovako debelom nije lako da se svaki dan popnem na brdo, ali dobro, da ne kukam...
Ko su vaši kupci?
- To je pretežno niži sloj. To su ljudi kao ja, koji nemaju para. Dolaze i Romi i Rumuni i Srbi, ali pretežno niži sloj, sa malim platama. Često se dešava da dolaze oni koji hoće telefon za dete i kažu: „Daj mi neki koji nije skup, ne mora da ima kameru, samo da radi“. I tu ne možeš mnogo da tražiš, 500 dinara i to je to. Ali, dolaze i oni sa malo dubljim džepom. E, njima je teško... Hoće što bolji telefon za što manje para.
Da li ste se sretali sa onima za koje je i ta suma prevelika?
- Naravno. Ima ljudi koji nemaju ama baš ništa. Njima sam i poklanjao. Bila je jedna žena kojoj sam čak poklonio dva komada. Ona je imala težak život. Spavala je u kartonskoj kutiji, u kojoj, naravno, nema ni struje, ni vode, ni svetla... Prodavala je telefone, jer nije imala čime da se prehrani. Dobijala je neku socijalu, ali to nije bilo dovoljno za nju i četvoro dece koje je prehranjivala.
I deca stradaju
Šta vas je najviše potreslo ovde na pijaci?
- Letnje doba je bilo. Jedno dete je palo u nesvest od sunčanice. Bilo je sa majkom jer nije imala gde da ga ostavi. Teško je kada vidite ko sve dolazi da radi na pijaci i kako se snalaze, a onda dođu komunalci, pa ih oteraju napolje, uzmu im robu... A to mahom roba iz kontejnera. Niko ih ne pita kako će da prežive, šta da rade. Da kradu?!
- Najam tezge se dnevno plaća 350 dinara. A da li se isplati... Da budem iskren, ja na tezgu dođem najčešće posle 12, pola jedan, kada prođu naplaćivači, jer drugačije ne bih mogao ništa da zaradim. Da svaki dan plaćam, ne bih mogao nikako da izdržim.
Da li je teško raditi na pijaci?
- Na pijaci ima svega. Svađe, tuča i pre svega alkoholizma. Ljudi piju jer nemaju gde da spavaju, nemaju šta da jedu, nemaju za najosnovnije. Znam ljude koji spavaju pod mostom, po napuštenim zgradama, po klupama, pored ove česme... Takve alkohol bar otupi, ne razmišljaju više.
Da li imate želju da se vratite u Apatin?
- Naravno. Ali, tamo je sada tuga božja. Čak 14 fabrika je prestalo da radi. Grad je mrtav. Već u četiri sata po podne nigde naroda nema. Mnogo ljudi je otišlo u Beograd, Novi Sad, inostranstvo... U mom selu, koje je u pograničnoj zoni, čak 70 odsto stanovnika su stari. Da nije izbeglica koje su došle iz Like, Korduna i Banije, bilo bi skroz pusto.
Telefon je statusni simbol!
Kako objašnjavate činjenicu da je narod siromašan, a sada svako dete ima „pametni“ telefon?
- Detetu treba priuštiti samo ono što se može. Danas svako drugo dete ima „pametni“ telefon, jer je to postalo moda. Telefon već dugo ne služi osnovnoj svrsi. Postao je statusni simbol. Imati stari telefon sada je sramota - kaže on.
- Kako da ne?! Brže se cenkamo da bismo što više prodali... (smeh) Sada ozbiljno, nikada nije bilo ovako loše. Narod kupuje najosnovnije. Jabuke, krompir, pokoja banana... Kada dobiju penziju, kilo, dva mandarina. A plašim se da će sledeća biti još gora, pa ko živ, ko mrtav...
Gde ćete vi za Novu godinu?
- Biću kod kuće. Gledaću televiziju ili ću pustiti DVD, mnogo volim da gledam filmove. A onda ću već 1. januara ovde na pijaci da se vidim sa svojim kolegama, koji su mi i najbolji prijatelji. Druženje je najbolji deo života na pijaci. Najveselije je uveče. Odvali se muzika iz prodavnice, otvari se pivo i počinje žurka.
Da li ćete spremati prazničnu trpezu?
- Pa spremiću nešto sigurno. Volim da kuvam. Specijalnost su mi pasulj i paprikaš. Mislim da ću za novogodišnju noć spremati pasulj. Ako bude rebaraca, bude, ako ne, nikom ništa, ali će pita bundevara biti sigurno.
-
nedjo Vreme: 29.12.2013 14:23h
ne moze gore
-
veca Vreme: 29.12.2013 19:00h
I MOZE I BICE NEDJO, ZAR NISI CUO DA OD NOVE GODINE POSKUPLJUJE GORIVO A SA NJIM IDE SVE JER JEDNO VUCE DRUGO?!?!?!? KOJI NAM JE OVO PUT DA SMO IZIGRANI I NAMAGARCENI, NASI POLITICARI SAMO BRINU ZA SOPSTVENE DZEPOVE KAKO STO PRE DA IH NAPUNE, A NAROD KO PITA NAROD. U STVARI STA CE NJIMA NAROD KAD NEMA IZBORA??????
-
optimista Vreme: 30.12.2013 15:26h
treba malo vise pameti da bi bilo nama smrtnicima ilek bolje.njima to ne odgovra, sto je nama gore njima je bolje.samo represija i strah uterati do kraja...kad bude puklo bice veselo, ko przivi neka prica.
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |