SIN HEROJA PILOTA OMERA MEHIĆA ZA ALO!
Tata je bio vojničina!
Nova četvorospratnica žutih fasadnih cigala u ulici Lenke Dunđerski, na ledini, uglavnom vojno naselje, nedaleko je i kasarna. Zvonimo kratko na interfon, prezime Mehić, tek posle drugog puta mlad muški glas s druge strane: „Izvolite?“ - Novinari iz Beograda, možemo li samo na kratko - premišlja se koji sekund, pa odgovara još tiše nego što se javio: „Uđite, prvi sprat.“
„Zaista ne znam šta bih vam rekao, jer tatu ništa ne može da mi vrati“ | Foto: Nenad Mihajlović
Nema umrlice na ulazu u zgradu, nema ni na vratima stana... Otvara ih mlađi sin poginulog heroja, majora Omera Mehića, do pola tek, držeći se hrabro, barem naoko. Stoički, na oca, bez sumnje!
- Mama nije kod kuće, a ja zaista ne znam šta bih vam rekao, jer tatu ništa ne može da mi vrati - odgovara još neupitan, zna i šta bismo pitali, naravno.
- Tata nije pio! Tata je bio vojničina - odgovara kratko, s osetnim ponosom u glasu, ima i zbog čega, sin je istinskog heroja.
- Zaista ne primamo nikog od novinara, izvinite, eto toliko mogu da vam kažem, razumite... - razumemo, naravno! Na svako sledeće pitanje samo sleže ramenima, a i kako drugačije da odgovori na sve što ovih dana pročita i čuje o ocu?!
S vestima i famoznim izveštajem nose se kako moraju, ne kaže, ali izraz lica i opet to sleganje ramenima govore sve. Ljubazno pruža ruku u znak pozdrava, zahvaljuje se na razumevanju i tiho zatvara vrata.
Pred zgradom malo koga, ali na sreću nailazi čovek, negde ispisnik s majorom Mehićem, čini se, komšija, rad za priču, bez pominjanja imena, nažalost.
- Poznavao sam Omera najpre samo iz viđenja, više nego ljubazan i vojnički ustrojen čovek! „Zdravo, komšo - zdravo, komšo“, na tom nam se u početku svodila komunikacija, dok me jednog dana nije pozvao na roštilj koji je pravio kraj zgrade - govori brzo, želeći što pre da kaže i ode, očigledno.
- Pazite, roštilj, pa nema tog čoveka koji uz roštilj barem ne popije pivo, ali ne i on! Toliko mi je bilo upečatljivo da ni uz jelo nije hteo da popije da sam, eto, zapamtio taj detalj, i zato mislim da je, u najmanju ruku, sramno ovo što mu se sad pripisuje! U najmanju ruku sramno! Porodicu mu znam kao divnu, zaista, sinovi deca za ponos, supruga dama, on vojnik kakve udžbenici opisuju kao uzor, ali... - to „ali“ će, nažalost, izgleda ostati usud ovog velikog čoveka.
- Mi znamo čika Omera, on je bio najbolji čovek u kraju! Nikad strog, uvek nasmejan, uvek bi nam mahnuo ili pozdravio kad prođe i vidi nas - dobacuju klinci, prekidajući igru nakratko.
Devojka s kojom smo se nešto pre toga mimoišli izlazeći iz zgrade, samo je kratko dodala u povratku: „Još Srbija nije svesna koga je izgubila! Spomenik da mu podignu, pomagao je uvek i svima, a ovako da mu se vraća“, pomalo ljutito utrčala je u ulaz i zamakla za stepenište.
Omer Mehić | Foto: Vojska Srbije
I ja sam upoznao pilota Omera!
Imao sam privilegiju i čast da upoznam majora Mehića. Bilo je to negde 2012, upoznali smo se na heliodromu VMA pred let za Kraljevo.
- Ima li straha, junače - stisao mi je ruku i upitao onako očinski i vojnički!
- Bogami, ima, može li ovo čudo da poleti - pokušavajući da svedem na šalu, odgovorio sam, pokazujući očima na ogromnu neman koja je tavorila na heliodromu.
- Ništa se ne sekiraj, leti ko kolibri.
- Kolibri mi nikad nije delovao kao naročito pouzdana ptica - odgovorio sam.
- Jesi li leteo dosad?
- Jesam - odgovorio sam mu pomalo drčno, jer nedugo pre toga krstario sam nad KiM čuvenim „crnim jastrebom“, sa američkim pilotima.
- Možda je savremeniji helikopter, ali niko nema pilote kao Srbija, zapamti - bilo je poslednje što mi je rekao pre nego što smo se ukrcali u helikopter.
I zaista, čovek je vladao helikopterom, mašina je, ubeđen sam, slušala njega...
Da mi „ubije“ strah, nekoliko puta je izmanevrisao helikopterom tako da nisam znao sedim li još u njemu ili sam u slobodnom „padu“...
Let nije trajao dugo, ali dovoljno da se opustim i shvatim da čovek za komandama može da spusti ovu grdosiju i na glavu šibice ako hoće, garantujem! To sam mu i reko po sletanju na vojni aerodrom u Kraljevu.
- Legendo, znate šta ste vi za američke pilote: profesor!
Otkad se sve ovo dogodilo, jedino što bih u razgovoru s prijateljima rekao bilo je: „Ne verujem, pa čovek je mogao da spusti helikopter na vrh šibice i lebdi na njoj...“ Apsolutno verujem u to! M. M.
-
nina Vreme: 07.04.2015 11:42h
Ja i dalje ne mogu da verujem da su clanovi posade tog helikoptera bili pijani. Slava i njima i detencetu koje je sa njima poginulo
-
Jovan Jovanovic Vreme: 07.04.2015 15:06h
Omer je bio LJUDINA,pa je zato mogao da bude vojnicina.I nije se vojska odrekla Omera,vec samo neki njeni pripadnici,koji pisu lazljive izvestaje.Jedino utesno u svemu ovome je to sto se narod(sa izuzetkom SNS botova) poneo kako ove okolnosti nalazu i stao u zastitu casti pilota koji su se zrtvovali za spas jedne bebe,za koju su ucinili sve sto su mogli,kao da je njihovo najrodjenije.Ovaj narod odavno nije imao vlast dostojnu njegove velicine.Zato se desavaju ovakve nesrece.Ili je nesreca sto imamo vlast kojoj je tv izvestaj kako ministar docekuje bebu na aerodrome vazniji od bebe i jos sest zivota.
-
Daca Vreme: 07.04.2015 15:20h
Srbija je izgubila herojcinu, vojnicinu, ljudinu...i Srbija to zna, i zali. Saucesce porodici.
-
Jelica Vreme: 07.04.2015 18:23h
Najdublje saučešće porodici Mehić. Nemam reči kojima bih opisala ovu farsu koju nam podmeću kao da smo sišli sa drveta.Pročitala sam oba izveštaja, saslušala isfabrikovani audio zapis (nedostaju zadnji minuti pred pad helikoptera), uporedila tekst I razgovor pilota I kontrolora koji navodi letelicu onako kako mu neko ko je u blizini, suflira, jer Bože moj rečeno je "Surčin..." I tačka.Kakva dogovorena destinacija,kakva VMA, Batajnica... Spuštaj kroz maglu, između sletanja aviona Aeroflota I Er Srbije. Ko misli sad na životno ugroženu bebicu, kad je tu ministar vojni,kamere,reporteri. Pišem , a na glas plačem,nebo bih zaparala...
-
misho Vreme: 07.04.2015 20:23h
jeste sine bio je vojničina koja je volela svoj posao,cenio ljude I bio cenjen ali je bio okružen aždajama i neljudima.slava ovom čovekoljubcu,heroju,ljudskoj veličini...SINE IMAŠ NA KOGA BITI PONOSAN.neka u tebi provlada ljubav prema njemu a ne mržnja prema onima što mu skriviše smrt.za njihovu kaznu zadužen je ONAJ koji nam uliva ljubav
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |