Dragan Rolović, direktor beogradskog "Sivog doma", čitav životni i radni vek je proveo u Ulici Jove Ilića. Još kao dete igrao se sa "domcima", a danas o njima brine. Kaže, za 28 godina rada u penziju je ispratio samo troje kolega. Većina je odustala od učešća u rešavanju tuđih problema, a ima i onih koji nisu dočekali prvu penziju.

- Deca ovde dolaze ne zato što žele, već zato što ih je život izudarao - priča direktor.

Statistika se u odnosu na period od pre dve i  po decenije drastično promenila. Tada je najveći broj štićenika u dom "Vasa Stajić" dolazio iz romskih porodica, oko 70 odsto. Danas je situacija mnogo  drugačija, njih je svega 15 procenata. Ostali su članovi disfunkcionalnih porodica, žrtve zlostavljanja i zanemarivanja, svedoci nasilja među najbližima, neki čak i ubistava.

I dok je nekada ova ustanova bila poslednja stanica za kradljivce čokoladica, sada je sve više učesnika teških krađa, razbojništava, a nije retka ni trgovina narkoticima.

- Svako deseto dete je iz solidno situirane familije. Nekada se sa 16 godina dobijao bicikl, a sada besna kola.

Rolović kaže da bi na našim ulicama bilo 20 puta više mališana da sistem socijalne zaštite ne funkioniše.

-Ovde deca dolaze, a da ne znaju čemu služi česma ili tuš, fond reči im je minimalan, neki su agresivni. Imali smo  dečaka koji je polomio 200 prozora, šest televizora, bezbroj ormarića, cipelarnika, ali smo ponosni na njihov napredak.

Prema priči vaspitača, najteži trenutak je kada odlaze iz doma. Mnogi se kasnije vrate sa suprugom i decom. Za njih je uspeh da postanu visokoškolovani, već da ponosni prošetaju domskom zgradom sa kesama punih slatkiša namenjenih nekim novim klincima.