Ljudi napustili mašine i tamo su se već naselile ptice. Njihov savršeni mir narušilo je zujanje motornog čamca i u jatima uzleću sa delova bagera koji još uvek štrče iz vode. Tek ovako, ploveći lagano između mašina prekrivenih vodom, moguće je sagledati razmere neviđene katasrofe.

- Ljudi, pa ovo je veće od Kotorskog zaliva - u čudu konstatuje Milorad Đuknić, snimatelj filmske kuće CODA, koju je Rudnik „Kolubara“ angažovao da sačini prve panoramske i podvodne snimke potpoljenog ugljenokopa.

Penjemo se na „glodar 3“, najmoćniju i najskupljiu mašinu u Rudniku „Kolubara“, koja je do pre 10 dana svojim ogromnim točkom za smenu mogla da samelje čitavo brdo. Sad ova grdosija stoji nemoćno...

Dok se penjemo na rešetkastu platformu stepenicama koje izranjaju iz mutne vode, golubovi nas gledaju u čudu. Ovde nikada nije bilo tako tiho. Metalna konstrukcija ponekad pusti jezivi krik, od kojeg se čovek naježi, i to je sve. Ponovo tišina. Umesto ogromnih elektromotora, sada se čuje samo huk vetra. Trake su prazne, kabina bageriste zaključana. S prvog sprata, gde je nekada bilo smešteno osoblje, iz vode viri još samo TV antena... Reka je poplavila čak i manometar za merenje pritiska.

- Da li je ovo moguće? - pita više za sebe Aleksandar Teodorović, vlasnik kuće CODA, dok čamcem prolazi ispod protivtega ove ogromne mašine visoke kao desetospratnica. Pa onda gledajući odozdo, zaklonjen senkom gvožđurije, s velikim strahopoštovanjem tiho zaključuje: “Strašno“.
Sa vrha bagera puca pogled na nepregledno more tuge i tek odavde, s platforme, moguće je sagledati svu moć prirode, koja je za dva dana izbrisala dvadesetogodišnji trud hiljada ljudi. A reka Kolubara je samo krenula svojim starim tokom...