Od opančara do srpskog Rokfelera!

Prenosimo vam u celosti reportažu našeg lista iz avgusta 2010. godine, kada je naš reporter imao priliku da boravi u domu Miškovića u selu Bošnjani.

Miroslav Mišković, vlasnik najmoćnije poslovne imperije u Srbiji, nekada, u mladosti, bio je jednostavan čovek, dobar atletičar na kratke staze i strastveni ribolovac.

U njegovom rodnom selu Bošnjane, pored Varvarina, mnogi ga se sećaju još iz vremena dok je jurcao za loptom i u opancima presecao seoske livade.

Miškovićeva porodična kuća nije ni najveća, a sigurno ni najskuplja u selu. Skromna, lepo sređena, s belom fasadom i brižljivo negovanim dvorištem, nalazi se nedaleko od centra sela. Pored kuće je još jedan manji, pomoćni objekat, ispod čije nadstrešnice je parkiran stariji automobil. Dočekuje nas besan lavež dva mala psa, nalik pekinezerima. Miškovićevi roditelji, majka Vera i otac Đorđe, ustaju da vide na koga psi laju. PRVI UTISAK:

Najbogatiji čovek u Srbiji kao da je precrtao crte lica svoje majke. Nepoverljivi prema novinarima, ali ljubazni, starine nude ekipu „Alo!“ kafom, ali ne žele da razgovaraju o sinu.

- Ne znamo mi ništa. Nemojte da zamerite, ali nećemo da pričamo jer ne znamo da li to nešto može da mu šteti, ili da se on naljuti. Sačekajte da dođe sledeći put, pa ćemo da ga pitamo. Čujemo se telefonom, ali ne baš često, dođe ponekad, obiđe nas, pita za zdravlje i da li nam šta treba - pričaju Miškovićevi roditelji.

U centru sela, ispred pošte, okupilo se nekoliko seljana. Svi poznaju Miškovićeve roditelje Đoku i Veru i potvrđuju naš prvi utisak - da žive skromno.

- Ma to su, bre, skromni, normalni ljudi. Normalno žive, imaju kuću tu u selu, lože šporet „smederevac“. Oni su stari i ne treba im mnogo. Tu su stalno u selu, imaju možda nekog da im pomogne oko kuće, to im je valjda sin obezbedio - priča jedan od meštana.

Milan Jovanović kaže da dobro pamti kakav je bio Mire ili Miško, kako najbogatijeg Srbina od milošte zovu u Bošnjanu, dok je živeo u selu.

- Otac mu je vrlo fin, običan čovek, evo, malopre je bio ovde do pošte. A i Mireta poznajem, igrali smo nekad fudbal. Deca su mu, bre, tu narasla, i sin i ćerka. Znam da je bio atletičar, dobar sportista. Pomogao je da se podigne crkva u selu. Sad dođe samo kod roditelja, ali ne svraća u centar sela. On nije ko moj školski drug Baki Anđelković. Baki kad dođe, voli da popriča s ljudima, da se druži. Mire dođe sa dva džipa - priča Milan, a u priču se ubacuje još jedan Bošnjanac, koji poznaje Miškovića.

- Ma mora da dođe s pratnjom. Znaš da ga bili „kindapovali“. On je, bre, naš čovek, samo šteta što ne svrati nekad do centra sela. Voleli bismo malo da razgovaramo s njim - razjašnjava Mirko Petronijević i nastavlja:

- A to što ne svraća u centar, ko zna, možda čovek neće. Mnogi su ga ovde opanjkavali, pa je to došlo do njega. Vikali „otkud njemu sve to, od baletanke“, zato što mu otac bio obućar, opančar. To su oni što bi ništa da ne rade, a da im se da. Ljubomoran narod što je čovek sve to stvorio. Ih, ma bre, pamtim ga još kad smo po ceo dan išli na Moravu na kupanje. Ma cela ta njegova generacija se mučila, išli u večernju školu u Stalaću, ali je većina kasnije završila fakultete i otišla u doktore, bankare... - analizira Mirko, penzionisani vozač.

Stole Mihajlović je kao dečak i mladić proveo mnogo vremena sa Miškovićem. Ostao je u kontaktu i prijateljskim odnosima sa drugom iz školskih dana.

- On je, bre, super drugar, istinu vam govorim. Mnogo sposoban i uporan čovek. U ekonomskoj školi u Kruševcu, profesor fiskulture Ćesa je otkrio Miškov talenat. Bio je odličan atletičar, mnogo brz, to im je genetski. Trčao je na 100 metara, ako se dobro sećam, 10,8 sekundi bos na stadionu Napretka. Prvi je u selu nosio „puma“ patike jer kada je otišao u Kragujevac, mislim da je trenirao za Radnički - seća se Stole.

Dok se spremamo da napustimo Bošnjane, rasprava u centru sela se već zahuktala - šta je Mire trebalo da učini za svoj kraj? Lavež pasa nas ispraća iz pomoravskog sela, odakle je u svet krenuo žgoljavi mladić koji je dogurao do najvećeg srpskog gazde. „Od baletanke ili od politiku“, Bošnjanci skoro da se više i ne pitaju. Samo još kad bi ih malo pogurao...