Manifestaciji su, pored ministar Vulina, prisustvovali i ambasadorka Kube u Beogradu, Adela Majra Ruiz Garsija koja je rekla da je Če Gevara postao primer ljudima i to ne samo na Kubi, već i ostalim narodima.

Ona je istakla i da je nakon 47 godina posle njegovog “fizičkog odlaska” njegova revolucionarna misao još važna. Na ulazu u salu Vuk Karadžić, bila je okačena zastava komandanta Če Gevare, a performans je počeo kratkometražnim filmom o njegovom životu. Nakon toga, dva amaterska glumca čitali su impresije velikih mislilaca o Če Geveari, među kojima su bile i misli pisaca, boraca, političara.

Na performansu su pored pristalica Pokreta socijalista u dela Če Gevare prisustvovali i predstavnici ambasade Argentine i Venecuele. Ipak, najveći utisak na posetioce je, svojim govorom, ostavio Aleksandar Vulin.

- Znate pre nekoliko dana pita me jedan novinar da li mi je Če Gevara
još uvek idol, a ja sam mu rekao nešto što sigurno nije očekivao. Rekao sam mu: “

- Suština levice nije i nikada nije bila u pravljenju idola, bezgrešnih, lažnih, praznih, neljudskih. Levica postoji zbog čoveka i sastavljena je od ljudi, ne od bezgrešnosti, ne od nedodirljivih.

Komandant je umeo da greši, da prizna svoju grešku, da radi rukama, komadant je umeo da se izvini, komadant je umeo da bude nepravedan prema sebi, prema svojoj porodici, ali umeo je da se izvini, da prizna grešku jer je bio čovek, a samo čovek može da donese oslobođenje ljudima, niko drugi, ne idol. Zato svako ko njega stavlja na zid kao bezgrešnu ikonu greši, jer Če Gevara je bio samo čovek. Nema veće vrednosti od čoveka koji radi, koji voli i greši. A čim volite mora da ste malo pristrasni i mora da ste negde drugačijim očima gledali na ljude i na svet oko sebe, mora da ste skoro bili nepravedni – rekao je Vulin u svom govoru, dok su iza njega bile postavljene zastave Pokreta socijalista i slika Če Gevare.

- To je nije idol, već čovek na koga smo želeli da ličimo. I kako je vreme prolazilo a mi dolazili do godina u kojima smo još uvek mogli da se merimo sa njim, da se prepoznajemo sa njim, da stanemo da vidimo jesu li nam ramena ista, da li su nam oči došle u visinu njegovih, pa smo videli da smo ga polako prerasli, sad vidimo da smo zapravo prestareli, pa zato tako prestareli sa setom i sa zavišću želimo da ličimo na njega. Ali ne, ne možete da ličite na Ernesta Če Gevaru, jer je on bio jedinstven, baš kao što je svako od vas i baš kao što je svako od nas jedinstven i apsolutno neponovljiv i zato je najlepši na svetu. Ali možemo li da budemo vredni kao on – možemo, da budemo hrabri, vredni, da budemo pravedni kao on -možemo. E, sve to mi ovako prestareli i sve to mi ovako nezasluženo dugo trajući na na ovoj planeti – možemo, baš kao i oni koji dolaze iza nas mogu sve više i samo još bolje – skoro u jednom dahu izgovarao je reči ministar rada i zapošljavanja u Vladi Srbije.

Zatim je ministar komentarisao početak prikazanog filma na kome je
prikazana smrt Če Gevare i na kome ga ljudi koji su ga ubili ismevaju, kežeći se i slikajući pored njegovog mrtvog tela, želeći da ga ponize.

- Oni su se kezili, plezili pored njegovog mrtvog tela, pomalo uplašeni jer ko se ne plaši takve veličine. Suzbili su strah kezeći se, misleći da će tako nakeženi, iskeženi i raskeženi uspeti da ga ponize, unakaze, ali on tako hristolik izgledao je kao da spava. I kao u Bibliji u koju Če nije verovao,
ali je bar potajno tražio inspiraciju – ličio je na propovednika, kao u Bibliji, koga su apostoli izdali i izdali njegovo učenje. I kao u priči, došla je jedna žena, ona je bila medincinska sestra kojoj su dali da ga obuče i opere kako bi se uverili da je umro Če Gevara, da to jeste komadant. On se skoro polumrtav pre toga okrenuo prema svom dželatu, staojeći na jednoj nozi, rekao mu je: “Pucaj, ubićeš samo čoveka”. Oni ništa nisu razumeli, baš ništa jer su se onako iskeženi slikali pored hristolikog Če Gevare, a onda ga je medicinska sestra okupala i obukla u prugastu za njega nepravljenu pidžamu, oprala mu lice, nije uspela da mu zaklopi oči i uhvatila se za svoj stomak u poodmakloj trudnoći. A onda kada je sve prošlo, a kada nije više bilo njegovih ruku i njegovog tela, kada nije bilo više ničega, ona je dobila sina i dala mu ime Ernesto, a kad je komadanta kupala kažu da je šaputala “Bio je lep kao Hrist“. Da je samo to, pa vredelo je živeti – završio je svoje izlaganje Vulin.