HRANITELJKA KOJA JE ODGAJILA VIŠE OD 20 MALIŠANA
Za svako dete bih dala poslednju koru hleba!
Kažu da nije majka ona koja vas je rodila, nego ona koja vas je odgajila. Ružica Marković (56) iz Surčina za sebe kaže da je najbogatija žena na svetu. Na svet je donela troje dece, i uz to je iz centra za socijalni rad, zajedno sa suprugom Duškom, kući dovela preko 20 mališana. Mnogi od njih su već odrasli ljudi, ali ona i dan-danas zaplače dok opisuje njihove susrete i rastanke.
Kod Ružice su sada dečak od sedam i dve devojčice od dve i tri godine | Foto: Emil Čonkić
- Već 30 godina. I moja majka je to radila, pa je meni bilo prirodno da nastavim. Odrasla sam sa dva dečaka, Zlatkom i Nenadom, koje je majka čuvala i oni su za mene braća. Zvali su me dada, a kada je majka ostarila, prešli su da žive kod mene i supruga. Sada Zlatko ima svoju porodicu i bavi se hraniteljstvom, tako da je to neka porodična tradicija.
Koliko je dece za tih 30 godina prošlo kroz vaš dom?
- Više od 20. Neka su kod nas bila godinama, neka su bila samo mesec, dva, dok su sačekali usvajanje. Ernu Uzunović i Pavla Markovića smo uzeli iz Zvečanske kada su imali samo 11 meseci, a kod nas su ostali 20 godina. Iselili su se pre mesec dana jer su želeli samostalnost, ali da su hteli, mogli su da ostanu čitav život.
Koliko dece trenutno imate na čuvanju?
- Troje. Dečaka od sedam godina i dve devojčice od dve i tri godine.
Ružica i Pavle
Kako odvajate hraniteljstvo od roditeljstva?
- Svesni smo koja je naša uloga. Dajemo sve od sebe da, dok su kod nas, vaspitamo tu decu, othranimo ih i izvedemo na pravi put. Dete nije igračka, ne možete da ga uzmete, pa vratite, morate mu posvetiti vreme. Kada dođu kod vas i ugledate ih onako preplašene, prirodni instikt vam je da ih zagrlite. Onda gledate kako vam se raduju, šire ruke i trče u zagrljaj. Niko ne može da ostane imun. Mnogi su uz mene prohodali, počeli da pričaju... Kad idete na roditeljske sastanke, vodite ih kod lekara i gledate kako rastu, ne možete da ih ne zavolite kao svoju decu. Za svako od te dece bih poslednju koru hleba dala.
Nikola, nemoj samo u ruže!
Po čemu pamtite tu decu? Ispričajte nam neku anegdotu.
- Svako dete je bilo specifično. Leu pamtim po njenim loknama i sićušnim okicama. Bila je lepa kao lutka, njenu sliku i dalje nosim u novčaniku. Jedan Nikola je bio velika maza, a odrastao je sa starim bakom i dekom u soliteru i nije često izlazio napolje. Kada je došao kod nas, dali smo mu da vozi bicikl. Rekla sam mu samo da pazi da ne uleti u ruže. Koliko sam se okrenula, čula sam neku buku. Nikola je upao u ružičnjak i završio skroz izgrebanog lica.
- Prvo dete je došlo kada je najstarija ćerka imala samo 10 godina, ali ljubomore nije bilo. Vaspitali smo ih da tu decu prihvataju kao da su im prava braća i sestre. I oni su to zaista činili. Moja deca više pamte njihove rođendane i godišnjice nego mi.
Koji je najveći broj dece koju ste čuvali u isto vreme?
- U jednom trenutku sam čuvala sedmoro dece. Troje svoje i četvoro dece na hraniteljstvu. Svuda po kući su bile razbacane igračke, đačke torbe, pelene. Kada smo počeli da se bavimo hraniteljstvom, živeli smo u stanu na Banjici. Međutim, deca su sve više pristizala, prostora je bilo sve manje, pa smo se iz stana preselili u kuću. Ali i u stanu smo se lepo slagali, što se kaže - kad čeljad nisu besna, kuća nije tesna. U centru za socijalni rad su znali da kod Ruške uvek ima mesta.
Sećate li se prvog deteta koje ste doveli kući?
- Bilo je to baš davno, ali sećam se. Zvala se Renata Marković. Kod nas je provela dve godine i onda se vratila biološkoj majci, koja je radila u Turskoj, tako da je ona odvela tamo.
Erna i Ružica
Da li ste u kontaktu sa njom i ostalom decom koju ste čuvali, od kojih su mnoga sad već odrasli ljudi? Okupite li se ponekad?
- Sa Renatom smo u početku održavali kontakt koliko smo mogli, pošto je bila u inostranstvu. Razmenili smo nekoliko pisama i razglednica, kasnije je to izbledelo. Sa Leom, koja je kod nas bila četiri godine, komuniciraju deca putem Fejsbuka. Nju je tetka uzela pod starateljstvo i odvela u Italiju.
- Naravno. Bilo ih je preko 20, neki su se zadržali samo po mesec dana, ali svima do jednog pamtim imena i crte lica. Svakog od njih bih prepoznala na ulici, bez obzira na to što su sada odrasli ljudi.
Kako oni vas zovu?
- Teta, majka, mama Ruža, ali pošto sada imam i sedam unučića, uglavnom baka Ruška.
Foto: Emil Čonkić
- Veoma teško. Svako dete sam preplakala i odbolovala. Dani pred odlazak bi bili najteži. U kući se ćutalo, a ja bih po ceo dan krišom plakala da me deca ne vide. Plakali smo isto za svu decu, koliko god da su bila kod nas. Ali morate da presečete da je to tako, i da je to najbolje za decu. Erna i Pavle su se otišli pre mesec dana. Iznajmili su zajednički stan. Dugo su nas pripremali, ispitivali da li bismo se mi ljutili. A mi smo najsrećniji jer smo ih izveli na pravi put i od njih napravili ljude. Redovno svraćaju, ali se ja i sada često rasplačem kada krenu kući.
Vreme je za penziju
Dokle planirate da se bavite hraniteljstvom?
- Mislim da će deca koja su sada na hraniteljstvu biti poslednja. Suprug je već u penziji, a i mene godine stižu. Bole leđa i noge, nisam više u stanju da jurim za decom. Odavno nisam mama, već baka Ruža. Vreme je da i ja odem u penziju.
Mora da je bilo i problematične dece?
- Nije. Bilo je nekih sitnih dečjih nestašluka, nenamernog razbijanja prozora u školi, ali inače, sve su to bila dobra deca.
- Svačija priča je teška. Neke su majke ostavljale u sirotištu, neki su rano izgubili roditelje, a bilo je i slučajeva da su roditelji ostavljali decu jer nisu imali od čega da brinu o njima. Uvek sam takvim roditeljima dozvoljavala da ih posećuju ako bih ocenila da to neće uticati na mališane. I sa svima sam imala lepu saradnju. Pavlova majka Suzana je redovno dolazila, ali nije imala mogućnosti da ga vodi sa sobom. On je nju oslovljavao imenom, a mene zvao majka. Erna je jedina za koju niko od porodice ili rođaka nikada nije pitao. Nju nikada nije interesovalo da pronađe biološke roditelje i uvek bi govorila da je sa nama imala najsrećnije detinjstvo.
Supružnici sa ogromnim srcem: Ruška i Duško Marković | Foto: Emil Čonkić
- Ne može svako. Samo onaj ko je spreman da žrtvuje svoje vreme, odmore, putovanja... Onaj ko ima dovoljno strpljenja, volje i ljubavi, sposobnosti da deli... U našem slučaju je razlog bila humanost, ali smo svako dete toliko zavoleli da smo ih posmatrali kao svoju rođenu decu.
Tagovi:
-
laki Vreme: 01.02.2015 13:02h
SVAKA ČAST treba imati živaca i strpljenja
-
Misirac Vreme: 01.02.2015 13:22h
Vi ste heroji ! Svaka vam čast !
-
babujka Vreme: 01.02.2015 13:46h
Treba joj dati orden uz penziju. Svaka ti cast humana zeno ali se to u propaloj Srbijo ne cuje i ne pise vec pise o starletama, Mancicki , estradi...
-
Bilja Vreme: 01.02.2015 15:09h
Hranitelj sam dve i po godine ,tek ali Vas potpuno razumem,Ja se bavim specijalizovanim hraniteljstvom imam devojcice sa teskim smetnjama u razvoju i bas kao sto ste rekli samo Onaj ko je spreman da nema ni subotu ni nedelju ni drzavni ni verski praznik ko se odrice odmora i nema prava na bolovanje moze da se bavi hraniteljstvom...
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |