- Majka je došla do mene i rekla mi da će doći muškarac koji želi da me oženi. On je imao 35 godina, ženu i dvoje dece. Počela sam neutešno da plačem. Molila sam majku da mi ne uradi to, jer sam želela da postanem učiteljica, mnogo sam volela školu. Ali, ona je bila neumoljiva - priča Mašid.

Mašid je, prestravljena idejom da će se udati za toliko starijeg čoveka, pobegla u šumu, ali se uplašila vukova i vratila. Po povratku kući, videla je da njeni roditelji sve pripremaju za venčanje. Očajna, Mašid je rešila da krene Zainabinim stopama i zapali se.

- Prvo sam htela da upotrebim očevo oružje, ali sam odlučila da krenem stopama svoje prijateljice Zainab. Polila sam benzin na suknju i zapalila šibicu. Kada sam videla plamen, shvatila sam šta sam uradila i pokajala se. Probala sam da je ugasim rukama, ali nisam uspela i počela sam da paničim. Plamen mi je zahvatio lice i kosu. Poslednje čega se sećam je da sam istrčala u dvorište i da je komšija dotrčao da mi pomogne - priseća se Mašid.

Sledeća tri meseca, Mašid je provela u bolnici. Kako kaže, vrištala je svakodnevno od bolova, jer je imala otvorene rane po celom telu koje su joj svakodnevno previjali.

- Otac me je tukao jer sam to uradila i to dok sam ležala u bolnici u bolovima. Jednom sam mokrila u krevet dok sam bila u bolnici i majka me je ošamarila. Bili su jako ljuti na mene - priča Mašid.

Kada su je otpustili iz bolnice, kod kuće ju je dočekala još gora situacija.

- Otac je postao još agresivniji i govorio je kako sam osramotila porodicu zbog ožiljaka kojima sam sada prekrivena. Čak mi je rekao da bi voleo da sam umrla. Jednom sam ga čula kako govori da želi da me odvede u bolnicu da me ubiju injekcijom - ispričala je Mašid.

Mašid, tada 13-godišnjakinja, ukrala je novac od roditelja i pobegla u bolnicu u Teheranu. Plastični hirurg se sažalio na nju, a potom joj je pomogao i da zauvek napusti Iran. Ona sada živi u Londonu, ali je uprkos ožiljcima, nastavila sa normalnim životom. Sa roditeljima nije pričala 20 godina.

- Kao žena kojoj je koža izgorela i puna ožiljaka, često sam bila maltretirana, ljudi su me vređali, vukli me za odeću, deca su me gađala kamenjem...Uvek sam bila u strahu i morala sam da pobegnem iz Irana. Bila sam iznenađena kad sam došla u London, jer ljudi to nisu radili. To je bilo veliko olakšanje za mene. Sada sam deo organizacija koje pomažu ženama i devojčicama koje su prošle ili prolaze kroz isto što i ja. Nikada se ne bih vratila u Iran, jer tamo ne bih imala ni trenutka mira. Od same pomisli na tu zemlju se potpuno naježim - zaključuje Mašid.