U skladu sa njegovom životnom filozofijom, ali i željom da mu se smrt obeleži proslavom života, rodbina, prijatelji i bliski saradnici od velikana su se oprostili recitovanjem poezije koja veliča život i emitovanjem odlomaka emisija koje je on režirao, među kojima su „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Metla bez drške“, „Nedeljni zabavnik“, „Tragom ptice Dodo“ i „Notna svaštara“.

Poslednji pozdrav iz kapele, neposredno pre kremacije, Bajfordu je uputila njegova kuma Vera Vrbica Matejić, i to stihovima pesme „Ne stojte na mojoj humci pognutih glava“ (“Do not stand at my grave and weep”), američke pesnikinje Meri Elizabet Frej.

Pošto je veći deo života, po sopstvenom priznanju, proveo slušajući i uživajući uz klasičnu muziku, uz zvuke sentimentalnih melodija su okupljeni davali izjave saučešća članovima Bajfordove uže poredice, supruzi Zorici i sinovima Džastinu, Endiju i Jovanu.

Bliski saradnici su se od omiljenog Engleza u Srbiji oprostili i na komemoraciji u Skupštini grada Beograda. Pesnik Ljubivoje Ršumović je tom prilikom istakao da je britanski režiser „dokaz mudrosti da je rad ljubav učinjena vidljivom“, dok je urednik TV Studio B Velja Pavlović istakao da je Bajford u privatnom životu bio „vedar, sklon šalama i životnim radostima, ali i odmeren i veran“.

Bajford je nakon teške bolesti preminuo 5. maja u 73. godini, a neposredno posle saznanja da boluje od raka zabeležio je u dnevnik želju da njegov pepeo bude bačen u reku Ejvon u gradu Fordingbridžu, kao što je opisano u trećem delu njegove polutobiografske trilogije „Svinje ne jedu kore od banana“.