“Moja ćerka Sara imala je samo pet godina kada su mi je uzeli, i slika njenog lica izobličenog od straha ostaće mi doživotno urezana u pamćenje. Pružala je ruke prema meni i dozivala me, ali ja nisam ni pokušala da je umirim.

Umesto toga, na brzinu sam spakovala njenu omiljenu plišanu igračku, pidžamu iotalu garderobu, samo kako bi je što pre odveli.

Imala sam divan dom, uređen vrt i lagodan život. Moj ormar bio je pun odeće, a Sara je imala gomilu igračaka. Ali bila sam alkoholičarka koja bi dnevno popila celu bocu votke i još jednu bocu crnog vina.

Zamolila sam ljude iz centra za socijalni rad, da odvedu Saru da živi sa ocem u Italiji i bilo je takvo olakšanje gledati je kako odlazi. Delom, jer sam joj željela bolji život,ali najviše zbog toga kako bi mogla na miru da se opijam.

Sada kada sam već tri godine trezna, ne mogu da verujem koliko sambila sebična. Međutim, najneverovatnije je to da je Sara, koja sada ima 11 godina, ponovo u mom životu. Kada joj se izvinim, ona mi kaže 'Mama, bila si bolesna'. Njena zrelost i bezgranična ljubav je ono zbog čega me je još više sramota.
 

Sa 19 godina postala sam stjuardesa, a alkohol je bio deo svakodnevnice kabinskog osoblja. Odsedali smo u luksuznim hotelima, večerali po restoranima i družili se uz alkohol. U srednjim dvadesetim im bila sam ovisna. Morala sam imati uvek sa sobom flašu votke, u slučaju da sletimo u neko mesto gde ne mogu da kupim alkohol.