Ako odlučite da pogledate neki od njih, verovatno vas neće prestrašiti, ali će vam se scene iz njih zasigurno zauvek urezati u pamćenje. I da, većina njih NIJE iz Japana… Predstavljamo neke od najšokantnijih filmova koje možete da pogledate.

Život i smrt porno bande (Oprez! Mučne scene)

Neko će reći: “Velika stvar, pa danas takve stvari vidimo na popodnevnim vestima." Ipak, to su bile osamdesete, a film je toliko verno prikazivao ubijanje i kanibalizam, da je sam reditelj nedugo nakon premijere uhapšen pod optužbama da je snimio “snuff film” (film u kojem su ubistva prava), te da je odgovoran za smrt nekoliko glumaca. Oslobođen je tek nakon što su se ti glumci pojavili u sudnici i posvedočili da je sve bila samo gluma. Nakon što su se rešili tog problema, film je zabranjen u Italiji (a uskoro i u još 50-ak zemalja sveta) zbog prikaza ubijanja životinja (znate ono na kraju filma: “No animals were harmed…”? E pa kod Deodata to nije bio slučaj).
“Cannibal Holocaust” je ipak zadužio filmsku umetnost kao rodonačelnik danas vrlo popularnog žanra “found footage” filmova, i priznajemo, mnogo je brutalniji i strašniji od njegovih naslednika. A što se tiče radnje, je li uistinu potrebno da se prepriča delo koje se zove “Cannibal Holocaust” i s pravom se oslovljava za “najzloglasniji film svih vremena”?

"Salò"
I četvrti film na ovoj listi je iz naše okoline, tačnije, to je delo italijanskog majstora “uvrnute” erotike, Pjer Paola Pasolinija, koji je po njemu ostao i najzapamćeniji. Radnja filma se vrti oko četvorice fašističkih moćnika, koji za vreme Drugog svetskog rata skupe grupicu tinejdžera, nad kojima se iživljavaju na svaki mogući način.

Dovoljno je reći da je prava inspiracija za ovaj film bila književnost Markiza de Sadea, tačnije delo “120 dana sodome”. Naravno, reditelj je svoj film opisivao kao jednu veliku metaforu svega i svačega, od kapitalizma do šovinizma, ali činjenica ostaje da se više pamte scene poput silovanja, mučenja i koprofagije (konzumacija izmeta). Film je zabranjivan gotovo svugde gde je pokušavano da se prikaže, ali je pojavom interneta ponovo postao vrlo lako dostupan i zanimljiv svima onima kojima je “Saw” serijal samo dobra komedija.

“Men behind the Sun”

Iako nije japanski, ipak je teško napraviti listu najšokantnijih filmova bez azijskih predstavnika. “Men behind the Sun “ je kineski film koji govori o strašnim i brutalnim eksperimentima koje su japanski vojnici činili nad sovjetskim i kineskim zatvorenicima za vreme Drugog svetskog rata.

I zbog toga što gotovo svi filmovi s ove liste imaju kakvo takvo istorijsko uporište, ovaj film ih i najdoslednije prati. Stvarno je postojalo postrojenje “Squadron 731”, i tamo su se uistinu provodili eksperimenti poput seciranja živih ljudi ili ekstremne dekompresije. Ono što je stvarno šokantno je to što je reditelj Tun Fei Mon za potrebe snimanja koristio prave mrtvace i delove njihovih tela.

"Aftermath"

Načo Ćerda je prilično bolestan Španac (a znamo da su oni maheri šokantnog), koji je davne 1994. snimio kratki “film” od 30 minuta koji uglavnom može da se opiše sa dve reči: seciranje mrtvaca. Osim što mu se film pojavljuje na gotovo svim listama najšokantnijih filmova, nije uspeo da kapitalizuje taj “hype”, te je do sada snimio samo jedan manje više “mainstream” hororčić, “The Abandoned”.
Radnja “Aftermatha” se vrti oko radnika u mrtvačnici koji u gluvo doba noći nailazi na telo mlade žene koja je poginula u saobraćajki, te se dobrih 20-ak minuta iživljava na njoj, usput sve to fotografišuući, da bi na kraju njeno srce odneo dkući i dao ga svom psu da ga pojede. Možda će vam sada biti jasnije zašto je reč film pod navodnicima.

"Visitor Q"

Ipak smo podlegli, nije se moglo bez Japanaca. Istina je da ne bi bilo u redu da zakinemo sve te silne evropske filmske bolesnike, jer kod Japanaca je svaki treći film čista, nenormalna bolest. Za predstavnika “zemlje izlazećeg sunca” smo izabrali Takašija Mikea (reč “bolesno” je uglavnom prvi epitet za opis njegovih filmova) i njegovog “Posetioca Q”.

Ovo delo je o potpuno disfunkcionalnoj porodici u koju jednog dana zaluta nepoznati gost. Pod disfunkcionalna porodica ne mislimo na to da je tata kockar, a mama ponekad voli da popije čašicu rakije, nego više na to da su svi jedna velika incestuozno-narkomansko-sadističko-koprofagijsko-nekrofilična zajednica, kakve bi se svaki serijski ubica posramio. I iako iz svega do sada napisanog ne bi moglo da se zaključi, ipak je to daleko najkvalitetniji i najzaokruženiji film na ovoj listi, a i definitivno je najlakši za gledanje.

„Begotten“

Ako odlučite i uspete da bilo koji film s ove liste pogledate do kraja, svaka vam čast, imate dobar želudac i čeličnu volju. Ako ipak ovaj film pogledate do kraja, treba vam dići spomenik i dati medalju za hrabrost.

„Begotten“ je više od sat vremena nadrealistične perverzije, prema kojoj Linčov „Eraserhead“ izgleda kao slikovnica za predškolske uzraste. Film se (navodno) vrti oko rođenja i smrti bogova, gde jedan groteskni prizor sledi za drugim, i tako sve vreme, uz strahovito jezivu zvučnu podlogu i mučnu režiju. Kaže Trivija da je za jednu minutu filma bilo potrebno i do 10 sati montaže. Što se nas tiče, bilo bi mnogo brže i poželjnije jednostavno sve zapaliti.