Kad stigne u grad Dubančet prvo potraži lokalne prodavnice i pekare koje mu mogu dati hranu koja bi se inače bacila. Ali samo mu na jednom mestu od 10 daju nešto za jelo.

"Moram naći hranu brzo jer sam nakon silne vožnje biciklom umoran i treba mi energije. Najvažnije da mi je mi želudac pun ili prazan, nebitno je šta jedem", dodao je.

Besplatna hrana je nedostupna
Ono što je primetio je da kompanije ne daju besplatnu hranu. Većina vlasnika prodavnica rekla mu je da su proizvodi u kantama nisu za jelo. Osim toga, supermarketi većinom kante sa "otpadnom" hranom drže unutra, a ako su napolju, zaključane su iza ograda ili prekrivene bodljikavom žicom.

Za vreme svoje potrage za hranom najteže mu je, kaže, bilo u Češkoj, gde je prošao 50-ak mesta pre nego što je uspeo doći do hrane.

"U Češkoj je bilo najteže, ljudi jednostavno nisu razumeli koncept. Uzimanje smeća povezuju se sa beskućnicima. Na kraju sam uspeo dobiti puno hleba iz pekare, koji mi je trajao pet dana".

Kako bi još više podigao svest o ovom problemu i kakav uticaj on ima na okolinu, Dubančet otprilike svakih 60 kilometara stane u lokalnu školi.

"Govorim deci koliko se neobnovljivih izvora svaki dan troši i da ćemo jednog dana ostati bez njih", objasnio je.

"Siromašni ljudi nemaju izbora"

Na ovo neobično putovanje odlučio se nakon što je video jako puno gladnih ljudi za vreme posjeta Kolumbiji, jugoistočnoj Aziji i Tahitiju:

"Bio sam bogat u siromašnim zemljama. Rastužilo me što su ti ljudi tako siromašni. Oni nemaju izbora. Nisu izabrali biti siromašni. Pa sam odlučio napraviti nešto kako bih pokazao koliko hrane bacamo"., kaže on.

Dubančet vjeruje da smanjivanje otpada znači da je više hrane dostupno, a pritom se smanjuje i zagađenje i cena pojedinih artikala.

"Na pokretanje ovog projekta motivisalo me je što sam vidio siromaštvo u ranjivim nacijama, koje često nailazi na ravnodušnost razvijenih zemalja", napisao je na svojoj stranici.

"Ako ćemo proizvoditi manje, hrana će nam postati vrednija", zaključio je.