U sredini Vlasinskog blata, bilo je jezero, čija je voda bila čista, kao da je sa izvora, a ujutru kad je sunce obasja iz pravca planine ona nekako pomodri, pa još ako vetar duva, kako pokrene površinu vode - čini se kao da se okolna brda pomeraju.

Pastirima, koji su napasali svoja stada oko Vlasinskog blata, činilo se da jezero u sredini nema dno. Neki pastiri su čamcima išli do sredine jezera i merili konopcima dubinu, ali do dna nikada nisu "došli". Oko jezera je bila velika livada, a na livadu je stalno iz jezera izlazio vodeni bik, krijući se kroz šiblje, napadao je najbolje volove i "borio" se sa njima. U "borbi" je uvek bik bobeđivao i pobio mnogo stoke. Tako je godinama trajao strah od vodenog bika, dok se neki kovač doseti kako da mu doskoči. Imao je par volova na koje je bio veoma ponosan. Jednom volu je okovao "železom" rogove i pustio ga da pase blizu jezera. Vodeni bik je iznenada izašao i navalio na kovačevog vola. U borbi sa vodenim bikom, kovačev vo ga je iznenadio i probo ga "železnim" rogovima. U tom času vodeni bik je tako strašno riknuo, da su se okolna brda tresla. On je tada pobegao u jezero i svi su mislili da više nikada neće izaći. Iako su verovali da više nikada neće videti bika, pastirima se od njegovog rika sledila krv. Slutili su neku nesreću…

Kada su Turci i Srbi zaratili 1877.godine, ponovo se javio bik noću uoči Vidovdana. Tako je zloslutno rikao da se sve treslo. Voda u jezeru kao da je ključala, izbijajući sa dna kao da ključa iz sredine zemlje. Svi su slutili neko zlo, ali neki stogodišnji starac Veličko, do tada nepokretan, ujutru na Vidovdan, je izašao među okupljene ljude pored jezera i rekao:

- Ne bojte se braćo Srbi, sag će iskaramo iz našu zemlju Srbiju, onaj turske ale. Ovoj je dobar znak, bik je rikao uoči Vidovdana.

Ubrzo posle toga Srbi su isterali Turke iz Srbije. Vodeni bik iz jezera se još dva puta se javljao "ukazujući" veliko zlo Srbiji. Prvi put pred Prvi svetski rat, a drugi put pred Drugi svetski rat. Kada se javio drugi put, njegovu riku je čula cela Srbija. Posle Drugog svetskog rata i posle drugog javljanja nikada se više nije ogalsio.
Kasnije je izgrađena je Vlasinska brana. Na mestu onog "čudnog" jezera i livada danas je Vlasinsko jezero sa modrom vodom. I danas kad ga ujutru sunce obasja iz pravca planine, kad vetar pokrene površinu vode, čine se kao da se okolna brda pomeraju.

Valjda se bik više nikada neće oglasiti iz Vlasinskog blata, Srbima je dosta nesreće.