Ko se boji zombija još... | Foto: AP
"Zombi reprogramiranje" ima svoje slavne primere u svetu životinja. Poznato je da jedna vrsta ose može nametnički da položi jaja u utrobu pauka, a onda ta jaja ispuštaju hemikalije koje od njega naprave zombija. On prestaje da pravi normalnu mrežu i stvara ličinke koje čuvaju jaja beba tih osa.
Postoji i jedna gljiva po nazivu Ophiocordyceps, koja svojim sporama može napraviti zombija od vrste mrava Camponotus, a koji živi u brazilskim prašumama. On prestaje da hoda uobičajenim stazama i ponaša se normalno. Hemikalije kojima je inficiran nagone ga da se uputi na prilično određenu lokaciju na drvetu, mesto koje je neuobičajeno visoko položeno za prolazak mrava i pritom je mrav okrenut prema severozapadu.
Oko podneva, taj je mrav programiran da poslednji puta zagrize list i da ga ne pušta. Nakon šest sati, on umire, a danima nakon toga iz glave mu izlaze cevčice u kojima se nalaze pore namenjene zarazi nove generacije mrava.
Crv koji želi da dođe do ovce
Crvi takođe imaju tu moć. Postoji jedna vrsta koja se razmnožava u telima ovce. Zato "nastanjuju" telo druge vrste mrava kojeg "programiraju" da se popne na vrh trave i tamo čeka svake večeri da ga pojede ovca. U slučaju da ga ne pojede, mrav će izbegavati sunce sve do večeri kada će ga tuđinske instrukcije nagnati da se vrati u željenu pozu.
Zombiji su među nama | Foto: AP
Naučnici se zato već godinama bave parazitima koji su razvili ovakve sposobnosti i uspeli su doći do teorija kako im to uspeva. Pensilvanijski entomolog profesor Dejvid Hudžs otkrio je da gljive koje kontrolišu volju mrava zapravo ispuštaju hemikalije koje uništavaju mitohondrije u stanicama, odnosno unutarstanične "elektrane". Zato, kada kontrolisani mrav zagrize list, hemikalije mu uskrate energiju koja mu je potrebna za "otključavanje" čeljusti.
Parazit koji želi da dođe do mačke
Londonski epidemiolog Džoan Vebster koji proučava parazite kaže da je mnogim parazitima upravo mozak omiljeno mesto za nastanjivanje jer su tamo zaštićeniji od imunog sistema domaćina, ali ih smešta i na centralno mesto upravljanja njegovom voljom. Mogu li to da rade i ljudima, logično je sledeće pitanje.
Profesor evolucijske biologije Jaroslav Flegr, koji radi na praškom univerzitetu „Čarls“, veruje da to može jednostanični parazit Toksoplasma gondi. Njega često prenose domaće mačke, u čijim se crevima razmnožava, a veruje se da je njime zaraženo oko 350.000 ljudi u Velikoj Britaniji.
Flegr je pronašao vezu između infekcije tim virusom i ponašanja ljudi, koji postaju skloniji samoubistvu i neopreznoj vožnji. Za razliku od mrava i pauka koji postaju zombiji, ljudi nisu krajnji cilj ovih parazita, nego mačke. Zato oni manipulišu mozgovima kako bi se što pre vratili u mačku - terajući domaćina da što pre bude pojeden.
Umrtvljivanje prirodnog stanja i nastrane strasti štakora
Kod pacova koji su inficirani ovim parazitom zapaženo je da uživaju u mirisu mačjeg urina, iako su inače prestravljeni zbog njega. Parazit je i pronađen u njihovim mozgovima u obliku nakupina koje izgledaju poput jednostaničnih cista. Zaposedaju, naime, delove mozga koji kontrolišu zadovoljstvo i strah. Veruje se da im je zato prirodan strah od mačjeg urina prigušen, a aktivirano im je otpuštanje dopamina, što se inače događa kada namirišu urin ženke pacova. Otkriveno je i da DNK Toksoplasme sadrži dva gena koji potiču lučenje dopamina.
Pazite se | Foto: Reuters
Kako ljudski mozak ima puno sličnosti sa onim koji imaju pacovi i miševi, a ovaj parazit umrtvljuje instinktivan strah i reakcije na njega, pa dolazi do većeg broja nesreća. Istovremeno, istraživanja pokazuju da će se ženke pacova radije pariti s mužjakom koji je inficiran, pa su naučnici zavirili u to područje.
Shvatili su da prisutnost parazita kod ljudi pojačava određene rodne stereotipe - muškarci postaju sumnjičavi, povučeni i zanemaruju svoj izgled, dok žene rade obrnuto: doteruju se, imaju više poverenja u ljude i više vole da se druže.
Virus koji voli žurke
Sličnosti s ovim parazitom otkrivene su čak i kod običnog virusa gripa. Naučnici sa američkog univerziteta Binghamton ubrizgavali su vakcinu protiv gripa kako bi u tela svojih kolega uneli oslabljeni virus i posmatrali njihovo ponašanje dva dana pre i posle injekcije.
Rezultati su ih zapanjili. Pre vakcinisanja susretali su se u proseku s 54 osobe dnevno, a nakon toga sa 101 osobom. Međutim, prosečno trajanje druženja je "zaronilo" s prosečne 33 na dve i po minute.
"Osobe koje inače imaju vrlo ograničen društveni život odjednom su odlučile da moraju da idu u noćne klubove i na zabave", kazao je jedan istraživač, povezujući to s činjenicom da su gužve zapravo idealno mesto za virus koji traži nove domaćine.
Iako se ovo može smatrati zastrašujućim, istraživači gledaju na svetlu stranu mikroskopskih životinja koje od ljudi prave "zombije". Traže način da ih iskoriste u psihijatriji kod pacijenata kojima emocionalno stanje blokira društvenu interakciju.