- Jao, ćerko, ustani da ja legnem na tvoje mesto. Ustani, oko moje, da vidiš ko ti je došao u goste. Ustani, pile moje, da počastiš drugove. Ustani, srećo moja, da zagrliš Milana... – naricala je neutešna majka.

Žene su se okupile oko nje, jecajući i same, i uzalud pokušavale da je smire. Očuhu Dragiši, obnevidelom od plača i boli, reči same navire:

- Od kilo sam te mesa očuvao, ‘teo sam da te udam, da unučiće čuvam, dete moje, ćerko moja...

Draganin momak Milan Mitić (22) oteturao se, brišući suze, do traktora da poslednji put poveze svoju devojku Draganu. Izneli su beli kovčeg iz kuće. Zatvoren, da se ne vidi Draganino lice, koje je do samo pre nekoliko dana bilo obasjano srećom. Da se ne vide modrice, tragovi gušenja, posekotine, da se ne vidi izgorelo lice i usne od kiseline kojom ju je ubica na silu, na živo, napojio...

Milan je seo za traktor, u prikolicu su uneli kovčeg. Majka i očuh seli su da se poslednji put provozaju sa svojom mezimicom. Iza njih tužna povorka. Magla obavila selo. Plač, tih i onaj jači, mešaju se sa kuknjavom i jaucima.

Majka i očuh grle kovčeg, ljube belo drvo, šapuću nešto Dragani, kao da ne žele da ih niko osim nje čuje. Hteli bi, jadni, da Milan večno vozi, da se ne odvajaju nikad od sanduka, da uvek budu uz svoje dete. Nadomak groblja jauk se prolomi poljem. Još malo, pa će zemlja na sanduk. Još malo, pa ode Dragana zauvek. Čini se roditeljima, prividno, da je nekako ona tu iako znaju da je samo mrtvo telo u sanduku. A sada treba i to da izgube... Oprostili su se kako dolikuje. A onda natrag, u praznu i zauvek crnu rodnu kuću...