Dok braća stoje ispred zgrade u Ulici Svetog Serafina Sarovskog 3 u Batajnici, gde je Radan zapalio Svjetlanu, Aleksandar se seća šta je prethodilo očuhovom napadu. Kraj njih je i komšija Milan Dobrić, koji je utrčao u stan i spasao Svjetlanu.

- Toga dana sam sa devojkom bio u Donjem Milanovcu kod babe i dede. Dejan je radio noćnu smenu. Očuh Rade me je ceo dan zvao na mobilni telefon. Poslednji put smo se čuli oko 16 sati. Molio sam ga da se smiri i da sačeka da se vratim. Sve vreme sam ga smirivao. U ponoć me je, međutim, pozvao Radetov brat i rekao mi šta se dogodilo, a da je očuh otišao da se ubije. Prvim autobusom došao sam u Beograd - kaže Aleksandar, koji je sa devojkom i bratom donedavno živeo sa majkom i očuhom u iznajmljenom stanu.

Aleksandar ističe da je bio u šoku.

- Rade je po ceo dan znao da prigovara majci ako nešto ne uradi u kući. Bio je sitničav, pa sam mislio da će se i u subotu sve završiti na svađi oko ručka i kućnih sitnica. Pio je alkohol svakog dana. Znao je i po mesec dana da ništa ne radi već da samo pije. To je i mamu najviše nerviralo. Oni su poslednje dve godine živeli u njegovom stanu kod Osnovne škole “Branko Radičević” u Batajnici. Brat i ja smo iznajmljivali stan, ovaj u kojem nam je zapalio majku. Inače, za četiri godine, koliko su zajedno, nikad se nisu tukli. Do sada su se rastajali i mirili tri puta - ističe stariji sin koji se sa bratom i mamom preselio u Beograd pre dve godine.

U stanu na drugom spratu, gde se dogodio zverski napad, izgorele su sve stvari.

- Brat i ja smo se preselili kod drugara. Prijatelji su uz nas, a zovu nas i nepoznati ljudi i nude pomoć. Sada nam je bitno samo da se mama što pre oporavi - kaže Aleksandar, čiji je otac poginuo još pre 20 godina.